Branič

Страна 544

„Б Р А Н И Ч*

Број 11

тражи целу разлику између прве и друге цене, без обзира на фактичну штету гиме њој причињену и без обзира на тај факат што је поступак са јавним продајама врло формалистички и везан за строго у напред одређене рокове. Непоштовање пак рокова повлачи немогућност коришћења односним одредбама односно накнаде штете, те се она има утврдити једино у редовном спору а никако у кратком поступку, по готову, не путем забране, коју не треба правдати. Поверилачка банка позвала је се на ауторитет г. Живојина Перића — његово дело о извршењима судских пресуда стр. 406—412. и на одлуку Касационог суда бр. 8278 од 24. октобра 1902. год. да утврди своје право да без пресуде може тражити обезбеђење за разлику у куповној цени између прве и друге јавне продаје. Дужник М. К. је се врло одлучно бранио и у многобројним жалбама вишим судовима истицао је : а) да је суд био дужан да цени све доказе тужилачке бантсе а нарочито пуномоћије које је нздао адвокату К. да лицитира али не и да купи спорно имање, — §§ 613. — 619. грађ. зак. у вези § 481. грађ. суд. пост.; б) да Држ. хип. банка има право да се сама наплати, без интервенције друге власти, само из заложеног имања, док је за наплату из другог имања и за накнаду штете имала претходно суду да се обрати тужбом — чл. 53. зак. о уређењу Држ. хип. банке ; в) да је први купац одговоран за разлику у цени постигнуту на другој продаји само кауцијом а не и другим својим имањем што излази из стилизације § 484. грађ. суд. пост. Како Држ. хип. банка тражи накнаду штете по тач. 6. § 465. грађ. суд. пост. а § 484. истог пост. доцнији је од овога, то је овај доцнији пропис заменио онај ранији у колико му је противан. У време доношења тач. 6. § 465. грађ. суд. пост. у опште се није тражила кауција при јавним продајама, па је ова одредба била логична, али кад је донесена одредба §§ 479. и 481. грађ. суд. пост. са изменама од 14. јула 1898. год. и прописано полагање кауције при продајама, престао је важити пропис § 465. т. 6. грађ. суд. пост. јер је горњим прописима замењен, те се штета причињена на лицитацијама не може више наплаћивати без судске пресуде : г) да није утврђена кривица туженог К. за насталу шгету. Сума коју Држ. хип. банка тражи од њега преставља тачно разлику у куповној цени између прве и друге продаје, не урачунавајући 30.000.— дин. кауције. Међутим, према уверењу Држ. хип. банке које прилаже дужник чије је имање продавано дугује само још 178.829.60" дин. а не 329.000 1 .дин. колико Држ. хип. банка тражи. Даље, поверилачка банка нема права ни на тражени интерес, јер о томе § 465. тач. 6. грађ. суд пост. ништа не каже.