Branič

Страна 552

,Б Р А Н И Ч"

Број 11

Независно од рогобатне и нејасне стилизације диспозитива овога решења и погрешно употребљених стручних израза („ у реферату пресуде"' — међутим, у питању је решење) сама садржина његова потпуно је погрешна и јасно противна закопу. На први поглед пада у очи, да ово решење, којим се одобрава споредно мешање, садржи извесне елементе, који карактеришу поступак код главног мешања, онако, како је он регулисан прописом § 66. грађ. суд. пост. Међутим, разлика између главиог и споредног мешања, односно судског поступка код једног и код другог, тако је јасно изражена у прописима §§ 65. и 66. грађ. суд. и чл. 20. уредбе о убрзању рада,. да у овоме погледу не би требало да буде збрке. Основна карактеристика институције споредног мешања је у томе, што је то процесуално право, на основу кога се извесно лице може умешати у спор који се већ води између других двају лица (односно парничних странака) — и то уз једну од њих — ако мисли да би у своме праву трпело штете, кад би странка уз коју се меша парницу изгубила. Оно, дакле, ступа у парницу као учесник уз једну парничну странку, помаже је у доказивању њенога права, а не истиче неко своје посебно право. Из овога логично излази, а то је и чланом 20. уредбе о убрзању рада прописано, да умешач ступа у парницу у стање, у коме се она у моменту мешања налази, те нема потребе да се са спором застаје. Зато се, у случају кад се споредно мешање одобрава, и не доноси формално решење, већ само кратка одлука, јер противу овакве одлуке суда нема места жалби (чл. 20. у. у. р.). Напротив, кад се споредно мешање не одобрава, мора се умешачу дати формално решење, противу кога има места правном средству. Тако прописује закон, таква је до сада била и судска пракса, по нашем мишљењу потпуно правилна. Код главног мешања, напротив, умешач не ступа као учесник уз једну од парничних странака, већ иступа противу њих обеју, истичући своје посебно право на ствар, око које се оне парниче. Правна ситуација, у овоме случају, сасвим је другача од оне код споредног мешања: овде умешач не иде напоредо са једном парничном странком у већ постојећем спору, да би је помагао у њеним процесуалноправним радњама, већ војује противу обеју, или противу једне од њих „како природа тужбе са собом донесе". (§ 66. г. с. п.). Да би се питање о истакнутом праву умешача на ствар о којој се спор води могло решити, зауставља се ток постојећег спора, а умешач упућује на посебан спор за доказивање овога свога права: то је сасвим појмљиво, јер је јасно, да ће решење спора у који се умешао у многоме зависити од решења спора ко.ји он буде водио. Све довде наведено спада у ред основних начела проце-