Branič

Страна бб

„Б Р А Н И Ч«

Број 2

Касациони суд примедбама свога II одељења од 9-ХН-1932 год. Бр. 8492 иоништио је ову пресуду са следећих разлога. „Првостепени суд је своју пресуду Бр. 13006 а по њему и апелациони суд, који је усвојио разлоге првостепеног суда за одбијање тужиоца од захтева у тужби, засновао на неправилном схватању прописа тач. в. § 480. грађ. зак., како у погледу значаја израза „злочинство" тако и у погледу тога. да ли је довољно и једно такво дело учињено или је потребно, да је учињено више дела, па да наследник може бити искључен из наслеђа. Израз „злочинство" употребљен у § 480 под в., грађ. зак.,има знзчај злих, прљавих, бешчасних дела, као што су арање и крађа а не значај злочина, какав му даје кривични законик, т. ј. дела, која се казне смрћу, робијом или заточењем. Ако би се узело онако, како то првостепени и Апелациони суд узимају, дошло би се до тога, да се искључење из наслеђа може учинити и тада, кад наследник учини дело убиства у афекту, тешку повреду или злоставу, одвођење женске ради венчања, детоубиство од стране матере и т. д., која је дела стари казнени законик убрајао у злочина дела, те би се § 480. грађ. зак., који је постојао у времену важења поменутог казненог законика, могао односити и на таква дела а та дела нису ни прљава, ни бешчасна, ни таква, да би због њих родитељ желео да своје дете лиши наслеђа. Исто тако, погрешан је захтев суда, да треба да постоји плуралитет кривичних дела, да би се наследник могао ексхередитирати. Закон у тач. в., § 480. грађ. зак. вели: „ако се дете на харање и крађу и друга злочинства дало." Закон дакле само захтева, да се је дете дало на харање, да се дало на крађу и да не би даље набрајао овим слична дела, вели: да се дало на друга злочинства. Навод суда,. да се дете „одало" а који би сведочио о тежњи законодавца за плуралитетом кривичних дела, погрешан је и нетачан, јер га законодавац није употребио. Исто тако, нису тачни наводи суда, да су од утицаја на одлуку околности, што се тужилац од времена осуде по поменутој пресуди до смрти очеве добро владао, што му је отац био дужан да опрости кад и сам казнени закон предвиђа опраштање казне кад се кривап поправи као и то, да је потребно да услови ексхередитације постоје, било у моменту тестирања, било у моменту смрти тестаторове, јер такве околности ни поменути законски пропис, ни који други не истиче. Према томе, потребно је, да суд, с погледом на напред наведено, понова узме у оцену питање о праву пок. Василија да искључи из наслеђа тужиоиа и праву истог на захтев поништаја тестамента Василијевог, имајући при том у виду и навод у разлозима првостепене пресуде, коју је Апелациони суд усвојио: да поклања веру исказу сведока П. и да налази да је њиме утврђено, да је тужилац одговарао и био осуђен за силовање једне старе жене