Branič

Страна 102

„Б Р А Н И Ч"

Број 3

судском поступку. Стога се у пракси одмах појавило као спорно питање како се има схватити одредба § 4. од. I. Гп Нпе нов. крив. суд. пост., т ј. да ли се овим у кривичном спору елиминише примена законских доказа, примљених у грађанским парницама, кад се има доказивати какав грађанскоправни однос. (Поводом овога у могућности смо да прикажемо две одлуке Касационог суда у Београду, из којих се види колебљива пракса наших судова у овоме погледу). Наравно, оног момента када буде ступио на снагу нови грађански парнични поступак (од 1929- год.) који је такође усвојио у погледу доказивања теорију слободног судијског уверења (§ 368.) тешкоће неће више бити, нити ће бити таквог отступања у том погледу. Теорија доказивања и у једном и у другом поступку биће истоветна, т. ј. суд није везан ни за једно законско правило о оцењивању доказа, па ће зато моћи одлучивати, са малим изузетком, по истим принципима и у кривичном поступку кад суди о једном грађанско-правном односу. Тада ће остати, можда, једино још питање о надлежности које ће давати основа за противуречност. За сада пак, док не ступи на снагу зак. о пост. суд- у грађанским парницама од 1929. год. остају и даље на снази сва законска правила о доказивању из главе V- зак. о пост. суд. у грађ. парницама од 1865. те је с те тачке посматрано ово питање за сада од интереса. Међутим та законска правила о доказивању из законика од 1865. год. као што се то види из одлуке Касационог суда у Београду КРЕ - 661/32 елиминисана су кад се има у кривичном спору доказивати какав грађанско-правни однос. Кривични суд тада није везан за та правила, па чак ни за пресуду грађанског суда, која је изречена о том односу. Он сам има да истражује материјалну истину, као што је то и учинио у овом случају који расправља одлука Кре - 661/32. независно од онога што је у грађанском спору утврђено да постоји. Оваквом одлуком, која нам изгледа правгошија од друге одлуке (Кре - 534/32) Касациони суд у Београду (односно његово I одељење) стао је на гледиште које смо овде изнели. Можда ће многи, поводом ове нове судске праксе, истаћи приговор да се на тај начин могу врло лако изиграти како пропис § 242- гр. суд. пост. о забрани доказивања сведоцима тражбина чији износ прелази суму од 200.— дин. тако и остали прописи зак. о пост. суд. у грађанским парницама о доказивању и доказној снази појединих доказних сретстава. То је тачно, али само донекле. Под претпоставком високе свести код судија о својој улози у правосуђу, па и у јавном животу земље, јер од добро схваћене њихове улоге зависи правда и правичност, које су основица сваком друштву, можемо узети да је тачно ипак оно што судија на основу сво-