Branič

Број 3

,Б Р А Н И Ч"

Страна 103

га слободног уверења узме за доказано, и да се то највише приближује материјалној, апсолутној истини, у колико је она за људска бића докучива. Од судија зависи у главном да сведоџбе сведока, које су најглавније и најнепосредније доказно срество у доказном систему кривичног поступка, оцењује савесно, потпуно незаинтересовано, критички, имајући при томе једино пред собом као циљ да треба изнаћи материјалну истину, или се што више њој приближити, колико је то према развитку људског сазнања докучиво. Са таквим судијским радом не треба да постоји бојазан ни најмање, да ће се од прописа § 4. од. I. т Гте к. с. п. учинити злоупотреба. V. Све што смо овде навели досада о грађанско-правним као п Р е ЈУД и Ц и Јелним питањима важи и за јавно-правна питања. Закон у том погледу не чини никакав изузетак, па се има узети да је кривични суд и ту слободан, без обзира на правила о надлежности које друге власти или на правила о даказивању, да сам реши појављено питање из области јавног права. Чак и изречена пресуда какве административне власти или суда не мора да веже кривични суд, он је потпуно слободан да сам реши спорни однос, наравно увек под условом који сам закон поставља, а то је да се то пигање из области јавног права односи на кажњивост окривљеникову (§ 4. од. II. т Ппе). Зато је кривични суд овлашћен да цени законитост наредбе и одлуке какве власти, без обзира да ли је она извршна или није. Наприме𠧧 131, 303, 391- и др. овлашћују суд да цени законитост наредбе, одлуке, поступка какве јавне власти. И овде се може истаћи приговор сличан горе истакнутом приговору о непсштовању правила о надлежности, који само узима други облик у области јавног права. Наиме, пропис § 4. од. II. ш {Јпе, не води много рачуна о принципу поделе власти, спроведеним и кроз наш Устав од 1931. год. Овакво овлашћење суда да цени законитост наредбе, одлуке и поступка извршне власти даје му могућности да добро захвати у домен извршне власти, који би требао бити одвојен од домена судске власти. Полазећи од појма судске власти као засебне, одвојене власти од законодавне и извршне, и од њих различите (в. IV. одељак, чл- 25—-28 Устава) и која је у својој функцији независна од њих, може се још схватити и примити да се у кривичном спору расправља истовремено са кривичном ствари и грађанско-правни однос, без обзира на прописе о надлежности редовних грађанских судова за суђење таквих односа. На крају крајева, судска власт остаје неподељена; њено јединство није окрњено и она остаје