Branič

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 109

Па, кад је тако, и кад законодавац у поменутом пропису § 471. грађ. суд. пост., не чини никакав изузетак у погледу земљорадника - миразодавца, већ каже да се важност истога распростире на „сваки прено с", и кад се прописи јавно - правне природе не могу мењати вољом странака, онда је са законског становишта јасно, да отац - земљорадник не може отуђити од минимума свога непокретног имања заштићеног прописом § 471. грађ. суд. пост. ни у циљу давања мираза својој кћери за свога живота и да својој кћери може дати мираз у непокретном имању само онда, ако има више таквог имања, него што по овоме законском пропису не може отуђити и да, према томе, у случајевима оваквих убаштињења или преноса непокретног имања, судови, који тврде иста, имају по званичној дужности увек тражити од заинтересованог лица да поднесе сведоџбу о остатку земље за миразодавца - земљорадника у смислу прописа § 471. грађ. суд. пост. Што се тиче напрбд поменуте колизиЈе прописа §§ 115, 116. и 397. грађ зак. и прописа § 471. грађ. суд. пост. која на први поглед изгледа да постоји, сматрамо, да у овом конкретном случају колизије нема, јер је пропис § 471 грађ. суд. пост. издат у 1865. год., а прописи §§ 115, 116. и 397. грађ. зак. у 1844. год., дакле, пропис § 471. грађ. суд. пост. издат је много доцније од ових прописа грађанског законика, те је као такав, а по правном принципу, „1ех роз1епог сЈего§а1 рпоп'\.. у колико је противан прописима §§ 115, 116. и 397. грађ. зак. дерогирао њихову важност, па се у истакнутом питању у овој расправи он има једино и применити. Међутим, баш и кад би се узело да поменути прописи грађанског законика нису дерогирани прописом § 471. грађ. суд. пост., по нашем мишљењу колизије између прописа приватно - правне и јавно - правне природе не може бити, јер су прописи приватно - правне природе издати у корист појединаца, док су ови други на општу корист, те као такви имају бити примењивани стриктно онако како гласе, а прописи приватно - правне природе само онако и у онолико, у колико нису у супротности са овим законским прописима, које је гледиште, како са правног, тако и са гледишта логике једино могуће и тачно. Супротним тумачењима напред поменутих законских прописа дошло би се до негирања освештаног правног принципа, да се прописи јавно-правне природе, могу мењати вољом приватних лица, а то би, јасно је сваком правнику, довело до нежељених последица у праву у опште. Да се осврнемо сада на истакнуто питање правног опортунитета у овоме спорном питању. Истина је, да је законодавац, искључујући из наслеђа кћери у корист синова сЈесијиз-ових, кћерима учинио велику не-