Branič

Страна ПО

,В Р А Н И Ч"

Врој 3

правду, која се осећа нарочито у садањем времену, кад је разлог, са кога је он то учннио знатно ослабио, или боље реии, кад је гога разлога сада скоро нестало, јер, и поред свег настојавања ондашњег законодавца, да задруге у нашој земљи очува, познато је да задруга постепено нестаје, да оне лагано исчезавају у нашем народу, те је, према томе, и правни институт искључивања из наследства кћери у корист синова сада скоро изгубио свој гајаоп с]'е(ге — Истина је и то, да је законодавац, да би у неколико ублажио ову неправду, у напред цитираним прописима грађанског законика, предвидео дужност родитеља на васпитање и пристојно удомљење својих кћери, те би се могло узети, да правичност и правни опортунитет налажу државним органима, који примењују и тумаче законске прописе, да исте, кад је питање већ спорно, тумаче тако, како би кћер и од сиромашног оца - земљорадника могла остварити своје право на удомљење, без обзира дали он има довољно земље, или не. — Међутим, кад ствар посматрамо са овог гледишта — са гледишта опортунитета, морамо одмах да учинимо једну, по наш земљораднички свет прилично жалосну констатацију: да је наш земљорадник од вајкада тежио изигравању поменутог прописа § 471. грађ. суд. пост., који је у првом реду у његовом интересу и издат, и, да је, користећи се баш празнином закона у овоме питању — питању давања удомљења својим кћерима, на тај начин најбоље могао да спроведе то изигравање, јер, преко своје кћери, или сина, ако ово спорно питање неби било решено на начин како смо ми изложили, он успева да сво своје имање лакомислено прода и остане без ичега, па после прелази у варош, где се мучи и гладује, те се тако ствара онај сељачки пролетаријат, који је врло честа појава у нашим варошима, нарочито после рата, а институцији законског прописа § 471. грађ. суд. пост. баш и јесте циљ спречавање стварања таквог пролетаријата. Познато је, међутим, да у нашем земљорадничком народу није обичај да приликом удаје девојка носи мираз младожењи, већ напротив момак даје, „обележава" девојку, чинећи јој, њој и њеним родитељима разне поклоне и да је то све до пред рат био редован случај и да такав обичај у великом делу нашега народа и сада постоји, а само у неким крајевима, услед погибије људства (мушкараца) у рату, постоји сада обичај да девојке носе мираз приликом удаје, те је и ово један од разлога за нашу тезу у овоме гштању. Најзад, по нашем мишљењу, обавеза давања мираза кћерима, коју имају родитељи је обавеза моралне природе и ако законом санкционисана, јер је отац за свога живота потпуни господар од свога имања, те је остављено његовој родитељској савести, осетљивости и љубави да својој деци обезбеди лепу будућност, па ако је такав отац, отац у правом