Branič

Страна 132

„Б Р А Н И Ч*

Број 3

заиста поч. Стеван својеручно писао и потписао ову квиту, па је молио суд да их испита. Но како суд није усвојио захтев да испита ове сведоке, то је тужилац понудио главну заклетву туженима на околност да им је непознато да је поч. Стеван извршио продају спорног имања, писмено приложено у тужби написао и потписао, и њему издао, пошто је куповну цену примио. Тужена страна удова Даринка за масу пок. Стевана као старалац примила је понуђену зклетву на околност да је њој познато да је пок. Стеван уговарао о купопродаји, а да јој није познато да је пок. Стеван писмено приложено уз тужбу написао и потписао, нити да је писмено издао и куповну цену примио. Тужени Василије за себе је изјавио да ништа не тражи из овог имања, а као заступник масе туженог пок. Божидара изјавио је да не признаје тужбено тражење. Окружни Суд у Крагујевцу пресудом својом Бр. 2955 од 8 фебруара 1932 год. наложио је заклетву удови Даринки као преставнику масе пок. Стевана на околност као што је -примила. Од тражења према туженом Василију и пок. Божидару тужиоца је одбио, а заклетву им није досудио. Разлози Првостепеног Суда са којих је одбио испит сведока о наведеној чињеници су следећи „Да поднето писмено исправа — уговорна квита — уз тужбу не може послужити за доказ тужбеног тражења, са разлога што тужена страна није признала да је исту написао, потписао и издао пок. Стеван тужиоцу, а тужилац ничим није то доказао — § 178 г. с. п. Позивању на сведоке од стране тужилачке стране за доказ да је поднету уговорну квиту писао и потписао пок. Стеван, суд налази да нема места, јер би се на тај начин сведоцима утврђивало постојање једног уговора о купо-продаји, чији је предмет имање са вредношћу преко 200 дин. што по § 242 грађ. суд. пост није дозвољено" . Београдски Апелациони Суд пресудом својом Бр. 4461/32 одобрава, а Касациони Суд у своме III оделењу решењем Бр. 7023 од 8 октобра 1932 оснажио је ову пресуду Апелационог Суда, а жалбу одбацио. Мањина ништи пресуду Апелационог суда са разлога. „Да има места да се испитају сведоци тужилачке стране о томе да је пок. Стеван спорну квиту заиста написао својом руком. То неби било противну § 242 грађ. суд. пост пошто сведоци о постојећем уговору у помен. квити не би сведочили, већ само да је пок. Стеван писао. Ово зато што се и вештачење уподобљава доказу сведоцима — § 246 грађ. суд. пост. Чак се о истим чињеницама сведоцима прибавља непосреднији доказ него ли вештачењем као посредним закључивањем из еличности рукописа." Иван Д. Петковић