Branič

Број 9

,Б Р А Н И Ч"

Страна 435

зак. и тужиоци немају више право, да траже поновну деобу и ма какву исправку деобе, јер им је то тражење застарило. Окружни суд у Ваљеву пресудом од 5. IX. 1932 год. Бр 10.803 одлучио је да се наведена деоба исправи у смислу тужбеног тражења. Суд је при том ценио и питање, да ли је ова тужба подигнута у законском року, па је нашао, да је тражење благовремено и да није застарило. Уговор о деоби закључен је 18. маја 1927. године а пок. Богосав је умро 15. октобра 1927. год. и за његова живота од рока, предви ђеног у § 505. Грађ. зак., протекло је 4 месеца и 27 дана. На дан смрти Богосављеве рок је престао тећи све до 3. августа 1929. год., када су наименовани стараоци малолетној Живоратки а од тога дана, па до предаје тужбе суду 14. априла 1930. год. протекло је 8 месеци и 11 дана; укупно од закљученог уговора до пидгнуте тужбе, протекло је 13 месеци и осам дана, који се рачунају у рок. Суд је даље нашао, да се време од смрти пок. Богосава, па до наименовања стараоца не може рачунати у рок зато, што закон у § 942 не допушга започињање застарелости против малолетних, ако немају заступника а такав пропис садржи прећутно, да се започета застарелост рока не може продужити против малолетних, ако заступници не постоје, јер то је с једне стране започињање застарелости противу њих а с друге стране, малолетни и остала, овим прописом заштићена лица, не би имала ону заштиту, коју је пропис § 942. Грађ. зак. хтео дати. Ово тим пре, што по § 923. Грађ. зак. застарелости има места код лица способних а овде то није случај. И ако је прошло више од годиие и један дан, ипак ово тражење није застарело, јер по § 942 Грађ. зак., друга реченица, ова застарелост се није могла навршити до две године после пунолетства а наследница Живоратка није ни била пунолетна у време подношења тужбе, нити је у опште то време прошло. Суд је тако исто нашао, да је неуместан приговор тужене стране, да се у овом случају не може применити § 942. Грађ. зак., пошто су §§ 505. и 506. Грађ. зак. специјални прописи а неуместан је зато, што и према § 922. Грађ. зак. застарелост се односи не само на права, побројана у тој глави, већ на сва права, која се по Грађанском законику прибавити или изгубити могу, па и на право из § 505. Грађ. зак., у коме је регулисано само време застарелости, али не и општа определења застарелости. Апелациони суд у Београду одобрио је ову пресуду. Касациони суд примедбама свога Ш оделења од 21. IV. 1933. год. Бр. 2456 поништио је пресуду Апелапионог суда са разлога: „Рок, остављен у § 505. Грађ. зак., ако се пропусти, не представља застарелост, пошто није унет у част трећу главе четврте Грађанског законика, који говори о застарелости,