Branič

Број 9

„Б Р А Н И Ч*

Страна 439

вези §§ 40. и 920. грађ. зак. С обзиром на горе речено, суд је у овоме спору био дужан да оцени, да ли Је у току спора доказано, — § 178. грађ. суд. пост. — да је Љубомир био душевно болестан у моменту, кад је изјаву, чији се поништај тражи, пред старатељским судијом давао или не и према тој оцени, да своју пресуду донесе о умесности тужбеног тражења — тач. 2. § 304. у вези тач. 5. и 7. § 305. грађ. суд. пост." Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 19-У1-1933. год. Бр. 5742 дао следеће противразлоге: „Тужилачка страна доказала је, да је пок. Љубомир у времену давања спорне изјаве о наслеђу, приликом обзнане тестамента пок. Драгутииа био неурачунљив и неспособан за правне радње а на име: из пресуде окружног суда у Шапцу од 7-ХН-1931 и Бр. 23008 која је јавна исправа у смислу § 187 грађ. суд. пост. види се, да је по тужби Милутина. тужени Љубомир, услед вишегодишње болести, неурачунљивости, оглашен неспособним за вршење правних послова и да је ова пресуда донета на основу лекарско-комисиског уверења, у коме је од стране стручних вештака утврђено, да је тужени Љубомир душевно болестан и неурачунљив тако, да је неспособан за самостално вођење послова, да не може пред судом и државним властима бити одговоран за своје поступке, да то душевно стање код љубомира гра.је од уназад неколико година и да ће се стално погоршавати. Према томе, кад по § 533. грађ. суд. лица, која су разума лишена, не могу уговора чинити, односно не могу ништа пуноважно чинити, обећати, примити, јер немају способности, потребне по закону, онда је јаото, да Је и изјава, Љубомирова, о којој је овде реч, невредећа, будући да је дана 1928 г., које је време у погледу правне неспособности Љубомирове обухваћено пресудом шабачког окружног суда од 7-ХП-19-31 г. Што се тиче пак саме пресуде шабачког суда од 7-ХП-1931., Бр. 23008 т. ј. питања, да ли она има утицаја на расправу овога спора, односно да ли она има интереса за овај спор, апелациони суд налази: 1. Пресуда шабачког суда у диспозитиву своме има констатацију, да је Љубомир био душевно болестан више година пре доношења ове пресуде, дакле она је декларативног карактера т. ј. она таквом својом садржином утврђује једно стање, које се не може ничим изменити и које се мора примити онакво, какво јесте: да је Љубомир био неспособан и пре доношења пресуде и да је његова пословна способност била онаква иста пре пресуде, каква је била и у моменту изрицања исте. 2. Кад се пресудом у питању а она је један од најважнијих доказних сретстава у овоме спору, изрично тврди, да је Љубомир био неспособан за правне послове више година уназад, онда по логици ствари, као и по правној логици, она може и мора имати ретроактивно дејство т. ј. њоме се могу по-