Branič

Број 10

Б Р А Н И Ч"

Страна 469

спор, а не он, и то тим пре, што се постојање уговора о послузи доказује јавном исправом, сходно пропису § 188 Гр. суд. пост. Али је Срески суд за град Београд, својом одлуком Бр. 100.522/33 оснажио пом. решење извршне власти, нашавши да је оно правилно и на закону основано, с тим, да ближој одн. детаљнијој оцени поднетих доказа може имати места само у редовном грађанском спору. У пом. жалби је успешно повучена разлика између појма државине у ужем или правом смислу те речи и појма придржништва или детенције као материјалног или фактичког држања једне ствари. Али тиме није расправљено и питање о томе: како се има схватити појам државине у смислу § 466 Гр. суд. пост., т. ј. да ли је ту реч о државини као праву или пак о државини као простом факту држања извесне ствари од извесног лица. Међутим, то је питање од врло великог практичног значаја, јер од његовог правилног решења у многоме зависи и правилност целокупног пословања извршних власти око привођења у дело судских одлука и остварења правних захтева интересованих лица у извршном поступку. Ми се пак овде нећемо упуштати у детаљну оцену тога замашног питања, већ ћемо се на њему задржати само у толико, у колико се непосредно тиче истакнутога предмета. Пре свега треба напоменути, да у нашем грађанском законодавству није повучена никаква одређена и јасна разлика између речених двају схватања појма државине, већ је то разликовање дошло до јачег изражаја тек у правној теорији, па у неколико и у судској пракси. 1 ) Отуда се у закону често говори о државини и онда, када се стварно мисли на оно правно стање, које се иначе назива придржништвом или детенцијом, што је узрок разних неспоразума и нескладности у тумачењу појединих законских одредаба, као што је то случај и са тумачењем прописа § 466 Гр. суд. пост., који нас овде специјално интересује. Али се, мислимо, и без обзира на ту неодређеност, може са сигурношћу рећи, да се државина по овоме законском пропису има схватити: не као правна, већ као фактичка власт интересованих лица над дотичним стварима тако, да је за расправу питања о јачем или слабијем праву на те ствари и упуту на спор меродаван и управо одлучујући тај фактички или материјални однос лица према ствари. Другим речима, држалац је у смислу § 466 Г. с. п. оно лице, код кога су спорне ствари фактички нађене, те ко противно томе тврди, имао би, по правилу, да буде упућен на редован грађански спор, да тамо доказује истинитост свога тврђења. То би имао да буде руководни принцип при решавању по предметима о којима је овде реч.

") В. о томе у значајном делу: Мих. П. Јовтовић, Државина, њена лаштита и одржај (Библиотека за правне и друштвене науке), Београд 192 5