Branič

Страна 470

„Б Р А Н И Ч"

Број 10

Ово тим пре, што полицијске власти, као извршни органи, начелно и не треба да се упуштају у расправљање правног питања о законитости саме државине, односно о праву држања, већ имају првенствено да се старају о заштити фактичког стања и, у томе циљу, да странке упућују редовном суду, ако би се појавила каква спорна питања, — остављајући државину спорне ствари оној страни, за коју би, према конкретним околностима данога случаја, нашле да је јачи у праву. 2 ) Интересантно је, да су у § 466 Гр. суд. пост., употребљена два различита израза за појам државине и то: у одељку Ш стоји реч „притежање", а у одељку IV напротив наилазимо на други израз „државина". Али је га разлика у изразима свакако последица само једне случаЈности и тиме се сигурно није хтела повући извесна појамна разлика у схватању државине; ма да се у првом случају говори о стварима нађеним у државини дужниковој, а у другом пак о оним, које су означене за обезбеду дотичног потраживања, а затечене су у државини онога лица, које се исговремено појављује као њихов господар. Та је разлика у изразима управо потекла из разлике у времену доношења одговарајућих одредаба; јер је пом. § 466 Г. с. п., као што је познато, више пута мењан и допуњаван, те је његов одељак Ш донет приликом измена од 7 маја 1868 г., докле је пак одељак IV резултат једне допуне од 14 јула 1898 г. 3 ) Осим тога, наведени изрази (притежање и државина) употребљавају се у истом значењу, мање-више, кроз цео систем нашег грађанског законодавства, те нема оправданог основа за њихово разликовање ни у овом случају. — Дакле, кроз цео § 466 Г. с. п. спроведен је исти појам државине и она се увек има схватати у истом смислу, т. ј. увек као фактичка власт или просто држање ствари, а не као државина у ужем или правном смислу, односно као правна или т. зв. својинска државина. Претпоставља се пак, јер тако обично и бива, да је држалац истовремено и сопственик дотичне ствари, те зато терет доказивања пада на онога ко тврди, да је у даноме случају наступио некакав изузетак од тога редовног стања. Такво решење овога случаја предвиђено је изречно и у § 202 Грађ. зак., као општем пропису о државини и њеноме значају у овоме погледу. Треба међутим приметити, да речена претпоставка распростире своје дејство не само у корист, већ и штету држлоца ствари, те је и његово одрицање (као : што је било у даноме случају), било само за себе, т. ј. у колико му и друге околности не би ишле у прилог, без ути2 ) в. у истом смислу и одлуку Државвог савета Бр. 47801 од 21 дец. 1925 г., саопштену у књизи: Александар Давинић и Богдан Мајсторовић, Одлуке опште седнице и начелне одлуке Државног савета 1923—1933, 3 ) В. о томе: Лаза Урошевић, Судски требник 111, Београд 1926,