Branič

Душан Б. Јовичић СЛОБОДА СУДИЈСКОГ УВЕРЕЊА И НЕЗАВИСНОСТ ОДЛУКА СУДИЈИНИХ II У прошлом чланку навели смо како се у пракси, у многослучајева, примењује слободно судијско уверење. Дакле, рекли смо како бива, а сада ћемо рећи зашто тако бива, зашто се слободно судијско уверење тако примењује, и напослетку ћемо рећи како треба то уверење да се схвати и примењује. Што се слобода у примени судијског уверења често погрешно а по правилу непотпуно схвата, томе има више узрока. По нашем мишљењу, један од главних узрока лежи у недовољном познавању закона који се примењују, те се, без довођења у везу свих нарећења Једнога закона који је у питању често на основу једне једине реченице, долази до погрешних закључака. Такође дешава се да се извесни прописи тумаче механички, по слову закона, јер судија није надахнут духом закона, ге тако формално поступање, форма убија садржину. Многе судије још се нису ослободиле теорије законских принудних доказа и нису проникле у суштину теорије слободног судијског уверења. За то се дешава да се доносе пресуде, које нам у свему личе на пресуде, доношене пре ступања на снагу новог закона о кривичном судском поступку, који као модернији захтева да га судије добро схватају и знају. Да тога не би било, нужно је да судија има солидну теоријско-правну спрему, која треба да се стално допуњује. Поред стручне спреме, рекло би се, многим судијама недостаје шире опште образовање. Има пуно материја ван области чисто правне науке, тако потребних баш за боље разумевање извесних спорних случајева које судија треба да реши. Без познавања тих материја, није могуће предмет добро схватити и правилно и праведно решити. Ми, на пример, често спомињемо познавање психологије, логике, социологи Је, филозофије, медицине, као наука, које би, у даном моменту, могли призвати у помоћ за правилно решење извесног питања. И, збиља, између нас правника, нађе се покоји који и са тих гледишта ствар посматра и у конкретном