Branič

Број 10

„Б Р А Н И Ч*

Страна 479

6) да судије уживају непокретност; 7) нарочита оцена подобности за судијски позив; 8) исправан, одређен, човечан политички став судије; 9) да се при напредовању судија узимају у обзир спремни, исправни, искуснији, социјални људи и они који су служили у тежим крајевима, а при једнаким условима, они који су били у рату, да имају првенство над друговима који су за то време учили школу или били ослобођени војне обавезе. То су питања о којима се увек, доклегод је судија, мора да води рачуна у интересу самог правосуђа. % % Разлагања по горњој теми завршићемо тиме, што ћемо допунити мисли, истакнуте у почетку прошлога чланка. ГТре свега, суд се при пресуђивању не сме руководити унутарњим уверењем ( сопујс 1! п 1 п П ш е) (Доленц), нити „неодређеним осећањем и назирањем виности или невиности оптуженика, које не почива на анализи доказа (Чубински). Начело слободног судијског уверења јасно је изражено у § 274 закона о крив. суд. пост., који гласи: „О питању има ли се или се нема која чињеница узети доказаном, одлучују судије по свом слободном уверењу, које су стекли на основу савесна претреса и оцене свих доказа, изнесених на главном претресу, и нису везани ни за каква доказна правила". Значи, дакле, да је судија у оцени поднетих доказа слободан; да нема законских правила која ће га унапред везивати у погледу доказне снаге извесних доказа. Овако се хоће права материјална истина, пошто није искључено да се по ранијој теорији законских принудних доказа, у место праве, материјалне истине, дође само до формалне истине. Применом начела слободног судијског уверења не долази се до апсолутне, математичке истине. Ипак, како то лепо каже г. Божа Марковић, проф. Универзитета, та је истина релативна, историјска. Индивидуалност судије ту игра видну улогу. Једна чињеница са истим доказима не изазива иста резоновања код свију судија; све судије не реагирају подједнако, па се често толико разилазе, да се можемо с правом запитати да ли су закони људског мишљења тачни, да ли, располажући истим премисама треба да добијемо исти закључак? Суд и по § 273-Ш р. п. има брижљиво и савесно да испитује доказе, у колико се тиче њихове веродостојности и доказне снаге, како појединце тако и по њиховој унутрашњој вези." По акузаторном начелу све чињенице које су изнете противу окривљеника морају бити доказане и терет доказивања лежи на тужиоцу. Оцена тих доказа припада суду.