Branič

3

Број 10

,Б Р А Н И Ч"

Страна 481

саца нису поткријепљена аргументима, који би говорили у прилог њихове оправданости. Коментар г. г. Др. Јосипа Шиловића и Др. Станка Франка не садржи у том правцу ништа више од оног што смо напријед цитирали као њихово мишљење, а то је и сувише мало. Пошто дакле ни они своје становиште ничим не доказују, то оно ни мало није убједљиво. С друге стране коментари Кривичног закона од г. г. Лазе Урошевића и Ђоке Карајовановића код претресања прописа одељка другог § 82 К. з. уопште не додирују предметно питање са тачке гледишта, која је овдје постављена, већ га само третирају у том правцу, да кривац треба да буде ухваћен у једном једином циљу и то ради извршења казне. Околност, да ови писци у својим дјелима код тумачења прописа § 82 К. з. нису нашли за потребно, да се осврну и на значај саме ријечи „хватање", као што су то учинили г. г. Др. Шиловић и Др. Франк, мислимо, да има разлога у томе, што се у погледу те ријечи код њих, као старих србијанских правника, ни у једном моменту није појавила сумња о њеном тачном значају. Ствар је у томе, да је Кривични закон, који је до 1 јануара 1930 био на снази на територији Србије такође познавао установу застаревања казне, а у § 80 тог закона, који одређује чињенице одлучне за прекидање застаревања казне, између осталог се изречно наводи, да се застаревање пресуде прекида онда, кад се кривац „ухвати" за то, да му се пресуда изврши. Кад се узме у обзир, да је међу свим различитим кривичним законима, који су до 1 јануара 1930 г. били на снази на разним правним подручјима Краљевине Југославије, Кривични закон Краљевине Србије од 1860 год. био једини, који је познавао установу застаревања казне, то се са извјестном вјероватношћу може претпоставити, да су г. г. Лаза Урошевић и Ђока Карајовановић, коментаришући нови Кривични закон, а посебно прописе § 81 и 82 тог закона, примили, да је ова установа реципирана из Кривичног закона Краљевине Србије. Пошто пак стилизациЈа односног дијела § 80 тог закона, како смо видјели, не оставља мјеста никаквој сумњи о чињеници, којом се прекида застаревање казне, то они у одељку другом § 82 новог Кривичног закона нису ни видјели каквог поушп , и иако је законодавац ту чињеницу означио са другом ријечи, па зато нису ни поставили над њом упитник, како су то учинили други. Дакле набројена правна дјела само садрже поменутс тврдње, а не уносе при том много свјетлости у постављено питање. Не стоји боље ни са другим коментарима новог Кривичног закона. У дјелу г. Др. Михајла Чубинског не може се уопће наћи одговор на питање, што заправо значи ријеч