Branič

Страна 482

„Б Р А Н И Ч,

Број 10

„хватање". У том коментару код објашњења § 82 К. з. само сје спроводи паралела између појма прекида застаревања и код његових правних посљедица код застаревања гоњења и код застаревања казне, те се истиче постојећа разлика. У коментару пак г. Др. Метода Доленпа напомиње се, да хватање осуђеника мора бити извршено у сврху, да издржи казну лишења слободе, која је ш сопсге^о пресудом изречена, а да свако друго хватање, коЈе је извршено у другу сврху не проузрокује прекид. Дакле према овом коментару ипак изгледа, да је он на страни оних, који мисле, да кривац треба да буде ухваћен, али опет он у томе није тако јасан као коментар г. г. Лазе Урошевића и Ђоке Карајовановића. Код оваквог стања ствари се мора признати, да правна литература по овом питању садржи знатну празнину, а ова се празнина осјећа већ и у пракси. О томе од каквог је великог значаја за праксу исправно и једнако схватање овог законског прописа није потребно много ни говорити, јер је сасвим јасно, да све дотле, док сви судови у земљи не заузму једно становиште у погледу законског прописа о којем је ријеч, постоји опасност, да се закон неће једнако примјењивати на све случајеве који ее имају просуђивати по прописима § 82 К. з., па се према томе неки од осуђеника могу наћи у неповољнијем положају од других и да тако један позитиван законски пропис буде за њих потпуно илузоран. Има већ и примјера, да су судови код примјене одељка другог § 82 К. з. пошли различитим правцима у тумачењу израза „хватање". У једном конкретном случају је суд, и то другостепени, прихватио мишљење г. г. Др. Шиловића и Др. Франка, па је примио, да је застаревања права на извршење казне било прекинуто већ тиме, што је суд био издао налог жандармерији,.да осуђеника упути односно предведе ради извршења казне. Пошто је по среди био другостепени суд, то се дотични осуђеник за то што казна над њим није била извршена има захвалити само случају, што један од надлежних судских органа, који је примио то ријешење другостепеног суда, није био присталица схватања изложеног у том ријешењу, па је дао иницијативу за такво изванредно правно средство као подизање захтјева за заштиту закона. Како ни надлежни којима је овај предмет ради те сврхе био упућен нису дијелили мишљење г. г. Др. ШиЛовића и Др. Франка, то је тако та ствар дошла пред Врховни суд у Сарајеву. Посљедњи је захтјеву за заштиту закона удовољио те ријешење другостепеног суда поништиО с тиме, да се односна казна усљед застаре не може извршити.