Branič

Страва 486

,Б Р А Н И Ч„

Број 10

све то време живљења о беломе хлебу; И место да је пуштено да тај експерименат што пре прође, остајући само као доказ једне политике која лута тражећи право решење, ми видимо да се трајање тога поступка стално продужава. А тиме је, наравно, оно прво изненађење само још већма појачано. Законом о заштити земљорадника, по општој оцени, уништен је кредит земљорадницима. Доношењем уредбе о поступку посредовања то су, по свом реду, доживели и остали привредни редови. Јер, ко ће дати кредит трговцу, на пример, кад овај може сваког часа затражити поступак посредовања и тако се заштитити не само против наплате дуга него и против сваког обезбеђења? Усто, као што је напред показано, дужник је у могућности да за време трајања тога поступка пропућка сву своју имовину, а да за то никоме и ништа не одговара. Кредит уопште већ је знатно поколебан оном одредбом стечајног закона, којом се предвиђа да падају сва обезбеђења стављена у периоду од два месеца пре отварања стечаја. Док се по старом, србијанском, стечајном закону обезбеђења могла пуноважно да траже до самог часа отварања стечаја, сад, по новом закону, нису сигурна ни она уредно стечена већ у току два месеца пред стечај. Јер, од дужника зависи хоће ли пустити да протече тај двомесечни рок или ће тражењем стечаја обеснажити сва у томе року стављена обезбеђења. Доношењем пак уредбе о посредовању та непријатиа и неизвесна ситуација за повериоце још је већма погоршана, и онда настаје умесно питање: је ли било саветно продужавати првобитни рок трајања за тај поступак, најпре на шест а сад на девет месеци. По себи се разуме да то погоршавање услова за кредит не погађа само оне којима је кредит потребан, него и оне који су у положају да тај кредит могу пружити. Индустрија се такође жали на то стање (в. последњи тромесечни извештај Народне банке), јер услед отежавања услова за кредитирање своје клијентеле мора да смањује производњу, и тако даље. Поред све велике важности државне интервенције, која је нарочито данас у особитој почасти, ипак не може бити сумње да и народна привреда има своје законе, и да је у највише случајева иеопходно пустити је да се она по тим својим законима развија и функционише. Само је у ретким и посве изузетним приликама саветно да држава интервенише, мењајући или исправљајући те њене законе. Али треба знати да је веома опасно ако та интервенција не долази као плод дубоке и свестране студиј^, него ако се она врши у виду експериментисања. Јер експериментисање у тим односима државе и њена законодавства, ако не упали, може бити од катастрофалних последица.