Branič

Број 11

,Б Р А Н И Ч"

Страна 507

питањем мало детаљније на овоме месту позабавимо, и то с1е шге е1 <3е 1е§е. II. Није то случај да наш нови Кривични Законик посебно истиче т. зв. „мере безбедности" („бкћегип^тШеГ према немачкој научној терминологији), посвећујући њима целу главу IV и то — што је још значајније — одмах иза прописа о казнама. Напротив, ово одговара како општем систему нашег Кривичног Законика тако и начелима модерне криминалистике, које је овај наш Законик потпуно усвојио. Према тим начелима указују се казне саме за себе недовољне у борби са криминалитетом те изискују поред њих још и нека нарочита сретства, којима би се могле да допуне санкције садржане у казнама, па и саме казне да би што више постигле свој циљ. Међу ова сретства спадају првом реду мере безбедности, које у суштини својој и нису ништа друго но једна посебна врста кривичне санкције, те као такве мора да буду садржане, поред казне, у самом Кривичном Законику. То је и учинио наш законодавац пошто је усвојио теорију дуалитета кривичних санкција. Овако схваћене мере безбедности изражавају нарочито ону природу законских санкција, која је у науци кривичнога права позната под именом пребенције (опште и специјалне). Према томе и мере безбедности, баш као и казне, имају за основне своје циљеве обезбеђење друштва од злочинаца евентуалним поправљањем истих. Само што код мера безбедности сви су циљеви главни и специфички, док код казни јављају се ти циљеви само као споредни и допунски. Сходно с овим својим циљевима и природом морају мере безбедности такође да одговарају принципу индибидуализације односно морају не само да буду у складу са интензивношћу воље злочинаца те степеном њихове покварености и опасности по друштво, но да одговарају сразмерно и тежини учињеног дела. А да се ове мере не би претвориле у обичну самовољу морају још да садржавајуу себи и гаранције личне слободе и да се базирају на легалности, т. ј. да њихова примена буде тачно означена у самом закону. Уколико се пак мере безбедности, као и казне, своде у главном на ограничавање личне слободе утолико веће морају бити горе истакнуте гаранције. Означена пак разлика у циљевима казни и мера безбедности долази у пракси до изражаја у томе, што казне могу да се примене само на оне извршиоце кривичних дела, који се сматрају као кривци у кривично-правном смислу (т. ј. у смислу кривичне одговорности иако је она регулисана прописима §§ 16 до 25 К. 3.), према познатом начелу „пи11а роепа зте 1е§е" (§ 1 К. 3.). Напротив, мере безбедности могу се