Branič

Страна 510

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

мера безбедности из § 51 и 52 К. З. 8 Ово је, у осталом, и сасвим разумљиво, јер већ по самој својој природи условни је отпуст везан за рокове, на које се изричу судским пресудама казне (а тако и мере безбедности, уколико се и оне састоје у ограничавању односно лишењу слободе), те је управо о тим роковима овисан тако те би било немогуће и применити установу условног отпуста без одређења, у самој пресуди, времена трајања односне законске санкције. IV. Интересантно је забележити, да горе наведено мишљење оделења Касационог суда у Београду није усамљено у јудикатури наших виших судова. Исто становиште заузео је својевремено и Врховни суд у Сарајеву. Решавајући наиме призив Државног тужиоштва, уложен у смислу § 332 К. П. и то у корист окривљеника, због тога, што окружни суд у Травнику није одредио у једној својој пресуди време трајања мере безбедности из § 51 К. 3., — тај је суд својом просудом од 7. јуна 1930 године број Кпна 31—30 уважио споменути призив, те је побијану пресуду због одлуке о мери безбедности сходно преиначио, одредивши уједно и колико има трајати задржање осуђеника по издржаној казни. Као разлоге овоме свом решењу навео је Врховни суд између осталог и ово: ,,По § 51. К. 3. одређена је само најдуља мера трајања те мере безбедности, а суд је дужан одредити, с обзиром на лице и сврху те мере, само трајање. Да је суд дужан то трајање одредити види се јасно из §§ 25, 26 и 28 Уредбе о извршивању мера безбедности, којаје обзиром на § 60 К. 3. саставни дио кривичног закона, а у којима се прописима истиче да задржавање не може дуже трајати него што је суд одредио". Изгледа, дасу несугласице и компликације, које угрожавају правилну примену закона по овоме питању, иначе јасном и потпуно у закону одређеном, настале у главном у вези споменутог већ расписа Министарства Правде, на које се је и позвао у наведеним својим противразлозима првостепени суд у Пећи. Јер у томе се распису дословце изриче, да је „минимум и максимум мере безбедности из § 52 К. 3. одређен законом и судоби нису облаштени да у пресуди одређују трајање те мере безбедности". Као разлог оваком тумачењу односног прописа наводи се у том решењу даље следеће: „Минимум и максимум трајања мере безбедности из § 52 К. 3. одређен је у т. 3 истог §-а, дакле, самим законом, Стога судови уопште нису овлаштени да у пресуди одређују трајање те мере безбедности, као што су

8 У § 28 садржана оу упутства о начину давања условног отпуста „ако би се лица, која се налазе на издржавању мера безбедности у заводу за задржање по издржаној казни и у заводу за рад, пре истека аресудом ОДређеног рока ичала условно пустити на слободу".