Branič

Број 11

„БРАНИ Ч"

Страна 511

овлаштени и дужни да у пресуди само одреде да се та мера безбедности има извршити. Фактично трајање те мере •безбедности зависи у сваком поједином случају од тога да ће се осуђени и када условно пустити из завода за извршење те мере. Ако се одреди условно пуштање из завода или ако се одреди па се опозове, осуђеник има да остане у заводу 5 година у свему. Условни отпуст и опозив истога може одредити само суд и то само на предлог управе завода". Према томе имадемо сада два сасвим опречна наређења у погледу извршења односних мера безбедности: једно је дато Уредбом од 13 јануара 1930 год. а друго расписом од 16 фебруара 1932. Првим се судовима индиректно налаже да у пресудама одређују рок трајања мера безбедности, а последњим њима се директно оспорава то њихово право. Јасно је, да се не може остати код оваковог протусловља, које је у стању да нанесе само штету нормалном отправљању правосуђа. Док се ово протусловље не отстрани легалним путем потребно је ипак да се изведе на чисто, којему од та два супротна наређења имају да следују судови. Одговор је јасан и неможе се о њему двојити: пошто се Уредба, по сили прописа § 60 К. 3. и § 426 К. П., јавља саставним делом самог закона, има она да се примењује све дотле, док се не изврши њезина законска измена. Мислим ипак, да до измене Уредбе у овоме правцу не треба ни да дође, јер — како смо видели — противници тога да се време трајања односних мера безбедности одређује у пресудама самих судова, који те мере и наређују, не наводе у поткрепу свога становишта никакових разлога, но само изричу оно, што би требало тек не само да се докаже већ и да буде претходно доведено у склад са позитивним законским прописима и са гаНо 1е§15. Доклегод ово није учињено, не може се никога разуверити у оправданост и и законитост цитираних горе одлука Касационог суда у Београду (одељење IV) и Врховног суда у Сарајеву, које шта више — морају и да се акцептирају од свих судова као једина могућа, правилна и на закону основана решења по.стављеног питања. Јер никојим расписом не може да се мења закон.