Branič

Број 11

„Б РАНИ Ч'

Страна 513

је то битни услов за реализовање права одбране. Ако оптужени има највише поверења према некоме лицу, које је у личним односима са оштећеним или тужиоцем (т.ј. § 69) или је позвато на претрес као сведок (т. 2. § 69.) ако су интереси оптуженога, које треба путем одбране да реализује тако најбоље обезбеђени, онда са гледишта принципа на којима је основана иституција одбране, нема заиста никаквог логичног разлога, да се оптуженоме ограничи слобода избора ових лица за браниоца. Практично је могуће замислити пуно примера, да је интерес оптуженога — интерес одбране најбоље обезбеђен баш онда, ако оптуженога бране лица из § 69. Замислимо да лице из § 69 најбоље познаје околности дела, да најбоље зна привредне, породичне, друштвене и у опште индивидуал-психолошке околности оптуженога. Биће нам јасно, да ће такво лице са највећим успехом постићи циљ одбране. Такво лице ће најбоље успети да целисходно утиче на рад суда а нарочито на прибирање доказних чињеница, оно ће најбоље омогућити да се пронађе материјална истина и тако постигне и сам циљ поступка. Тако, дакле, логично тумачење § 60 састојало би се у томе, да се ограничења из овога параграфа односе само на случај одређивања бранитеља по службеној дужности а да се не односе на случај одређибања бранитеља по слободном избору оптуженога. Овакво тумачење је у складу са институцијом одбране и са принципима на којима ова институција почива. Овакво тумачење најбоље гарантује заштиту праведних интереса оптуженога, најпуније остварење одбране, па чак и остварење материјалне истине и објективног циља поступка. Није ни мало парадоксално рећи да овакво тумачење у највећем степену ствара могућност остварења материјалне истине и објективног циља поступка, јер материјална истина је резултат објективне оцене ћако тезе оптужбе тако и тезе одбране. Ни један бранитељ неће и није дужан да помогне суд у изналажењу такве објективне истине која је супротна интересима његовога клијента, али ће сваки бранитељ помоћи, да се пронађе објективна истина која користи интересима његовога клијента; онај кога је оптужени нарочито изабрао, биће погоднији за овај циљ. Зар то није остварење материјалне истине и објективног циља поступка? У систему закона налази се пропис, који указује на то, да закон индиректно признаје горње тумачење § 69., које је логично изведено из општих принцица. То је пропис § 163. т. 3. Закона о Суд. Крив. Поступку. Разуме се, овај се пропис може везивати само за тумачење онога ограничења из 2. тачке § 69., која предвиђа да не може бити бранитељ онај који је као сведок позват на претрес. Поменути пропис § 168. гласи: ,,Као сведоци не могу се испитати бранилац о ономе, што му је окривљеник као своме брани-