Branič

Страна 54

»Б Р А Н И Ч"

Број 2

чак највише доводе до изналажења прича, које уносе забуни у рад свих органа од исказа до пресуде. Један оптуженик из Сарајева у свом исказу признао је, да је био извршилац у паљевини једног објекта. На суду је путем службених података утврђено, да је он у то време био далеко у другом месту, те је била искључена свака могућност његовог присуства или учешћа у злочину- Пуштен је кући, али он таквим исказом није само себе довео пред суд већ и собом сва лица, која је познавао и са којима је друговао. Зар ту већ нисмо имали један фрагмент инквизиторског поступка из доба вештица? За злочина дела истражни затвор је у пракси правило. По иовом кривично судском поступку за пресуђење кривице важне су само околности, које се на главном претресу изнесу. А колико је невиних са главног претреса отишло кући, после више месеци одлежаног истражног затвора и разних тортура? Колико је егзистенција уништено таквом неправдом, а колико је њих пребачено у ред очајника, којему више никаква абсолуторна пресуда не може повратити веру у правду и љубав за своју заједницу. Баш зато што нема могућности да се невиној жртви даде сатисфакција, и баш зато што се злостављањем ништа не проналази, већ напротив отежава -г ^и потребно је, ако не што друго, а оно бар стриктно поштсвање законских одредаба о слободи личности. Истина је да каткад какав цигански коњокрадица под батинама ода своје учеснике и опише своје подвиге. Али ово је изузетак и по делу и по личности, који се ни у безопасној веронауци не сме узети за правило, а тим мање у праву, које је створено од свих, ради свију. Не сме се једном изузетку дати снага општег правила, јер следујући таквој логици, један полицијски агент имао би да грађане разврстава у редове достојних или недостојних, а таква се општа генијалност и широка надлежност не може признати ни држави, а још мање њеним најнижим органима. Иа нашем највећем суду често слушамо исти рефрен о разним инквизиторским поступцима пре предаје суду. Ми ту често слушамо и пресуде које оптуженога ослобађају са мотивацијом да се на суду његова одговорност није утврдила, а да су његове бајке пре суда откривене као покушај, којим је тражио крај својим патњама. А зашто све то, то што' никоме не кориети, а најмање правди ? Напротив, тортуре правосуђу наносе штете, јер оне су велика и најнепотребнија неправда, коју човек може доживети. Нигде самовоља и лично расположење не ликују као ту, а нигде правда не пати као ту. Читави су дани потребни да би судије са браниоцима прошли кроз мрак и хаос неверног материјала, те да би испод рушевина које злостављање: ствара, пронашли прави пут, који истини води.