Branič

Број 2

„Б Р А Н И Ч"

Страна 53

ке јој укљештимо у даску, на врат јој метнемо ракљу, повијемо је преко врљике, па је шибамо. Да ли ко од Вас тако ради са својом стоком?" Настало је гласање. Огромну већину је убедио говор кмета-сељака. Тако су пре равно 60 година из нашег законодавства исчезле батине. Али ако су исчезле из законодавства да ли су оне исчезле и из живота? Част грађана за законодавства је нарочито заштићено добро, а веће повреде части нема од тортуре. Слобода личности основни је темељ свих устава, и уставне борбе у свим државама почела су са тим најважнијим питањем. Ниједно законодавство част и достојанство својих грађана не препушта самовољи државних органа, а ниједну самовољу оно теже не казни од оне према љутској личности. По § 125 нашег старог казненог законика чиновник који некога туче или тући даде кажњава се уз лишење звања затвором од пет година, а по величини кривице и пакости, заточењем до десет година. Нови кривични законик у неколико самосталних прописа инкриминише све врсте атака на личну слободу. У § 242 и ,243 предвиђене су тешке казне, не само за телесно злостављање, већ и за сваку незакониту радњу према појединцу, без обзира на његову кривицу- Чак ако би таквом лицу била нанета повреда из § 178 или § 179, ту закон као казну прописује робију до 10 година, а у случају смрти робију од најмање шест година, у колико не би долазило у обзир умишљајно планско деловање. Док ови законски прописи инкриминишу незаконите радње свих извршиоца физичког кажњавања, били они државни органи или приватна лица, § 390 и 395 К. з. инкриминишу оваке незаконите поступке чиновника према грађанима. Нема ниједне незаконитости, коју државни чииовник почини према грађанину, а за коју нови закон не прописује строгу санкцију. А ипак такве незаконитости стално сусрећемо на многим суђењима, и оне већином, скоро увек, остају некажњене. Још није било случаја да је неко злостављен у сутском притвору или затвсру, или уопште од стране сутских органа. То се нажалост не може рећи за по неке полицијске ■органе, код којих још постоји погрешно веровање да само злостављање проналази истину. А да ли је тако? Била би потребна дуга студија па да се многобројним примерима докаже илузорносг оваквог веровања. Ја сам бранио више интелектуалца, чија је личност у читавом кривичном поступку стално поштована, а који је ипак признао све што је знао. Бранио сам друге, чије су кости пуцале под ударцима а који ипак ниједне речи противу себе или других нису рекли, нити су пак измишљали бајке, које ■отежавају истрагу на штету и странака и суда. Злостављања