Branič

Број 2

.БРАНИЧ'

Страна 61

једнакости свих пред законом, већ и општем систему нашег Кривичног Законика, који базира много више на начелима субјективизма, превенције и поправљања, него ли на засгарелим теоријама одмазде и застрашивања. Да ово буде сасвим јасно, треба само имати пред очима мотиве пројекта садашњег нашег Кривичног Законика, где је стајало: „Условна осуда почива на овој идеји: тиме што извршење или опроштај заслужене казне зависи од самог кривца, треба он да буде наведен да се V будуће добро влада и да не долазн у сукоб са законом- Мисао је дакле да се кривац сам подстрекне на поправку тиме, што му се ставља у изглед опроштај заслужене казне као награда за учињену поправку. Условна се осуда може према томе применити према свима, који су заслужили кратку казну, а за које се основано држи, да неће више падати у грешку. Све опасности, које осуђеноме прете, ако буде издржавао кратки затвор, не постоје код условне осуде. Сем тога много дужим пробним временом него што је досуђени крагки затвор постиже се и поправљање. Пробно време утиче на осуђенога и моралишући; јер појачава енергију осуђеног, да устраје и да остане на правом путу". 7 ) Не може се спс-рити, да баш државни службеници, по својим моралним и интелектуалним квалификацијама, преетављају у многим конкретним случајевима онај захвални амбијенат осуђених у којему може да дође до свог нај.јаснијег изражаја изложена горњим речима општа идеја условне осуде, као ни то, да моту у пуној мери одговаратн сзим оним претпсставкама зћкона које су садржане у § 65 К. з. (кајање, накнада штете, беспрекоран ранији живот, тешке материјалне прилике, незнатност учињеног дела —нарочито код утаја и послуге — обзиром на малу вредност, као и код примања поклона — § 384 од 2 К.з.), заслужена кратка казна и т. д.). 5. Из изложенога произилази, да је закон о сузбијању злоупотреба у службеној дужности имао ограничен задатак, да у интересу наших државних потреба убрза ступање на снагу одговарајућих прописа општег Кривичног Законика, уз иззесно само и незнатно при томе његово коригирање односно допуњавање, и да је тај закон изгубио свој гаЈзоп с!' е(ге у оним својим прописима, који су постали саставни део унифицираног законодавстваПрема томе држим да су споменуте одлуке Стола Седморице у Загребу не само оправдане, но и на закону основане, како је то горе приказано. Стога од наведена у почетку овога чланка два различита становишта наше јудикатуре ваља да се приклонимо ономе, које сматра, да је закон о сузбијању злоуиотреба у службеној дужности од 30 марта 1929 год. из-

7 ) „Мотиви", стр. 251—255.