Branič

Страна ?0

„Б Р А Н И Ч"

Број 2

не. Дакле м атеријално осудно решење је по самом законском тексту пресуда (исто онако као што има пресуда које су само по форми то, н. пр. пресуда по §-у 348. гсп., и као што у државном праву постоје само формални закони). О овоме се мора водити рачуна и држати се дефиниције пресуде из §-а 305 гсп. Иначе идући до краја са логиком израженом у решењу које расправљамо дошло би се дотле да кад тужени тражи одбачај парнице која је по редовном поступку против њега покренута због тога што је осудним решењем пре тога по кратком поступку осуђен већ за исту ствар (§ 109. т. 1) — мора бити одбијен од траженог одбачаја, јер његова парница није пресуђена него решена а § 109. гсп. тражи да је парница пресуђена па да- има места одбачају. А да тако не може бити јасно је. Објашњење због чега је законодавац једну судску одлуку" која је по својој садржини пресуда крстио именом решења и ако она није решење према његовој сопственој дефиницији — лако је наћи. Поред материјалне дефиниције пресуде и решења дате у §-у 305. гсп. законодавац је у §-у 176. гсп. рекао да ће се пресуда изрећи по обављеном јавном извиђању на рочишту. Због тога је осудно решење где оваквог извиђања нема и крштено именом решења и ако је материално пресуда. Дакле законски текст онакав какав је данас не пердставља никакву сметњу да се интабулација по извршном осудном решењу одобри. 3.) Цитирана одлука је противна духу з а к о н а. Дух закона је: одобрити судску хипотеку (т. ј. хипотеку без пристанка дужниковог) само у случају када је постојање обавезе несумњиво доказано. То су случајеви пресуде и. поравњања. Њима је обавеза дужникова судском одлуком дефинитивно утврђена и редовним правним леком се не може, нападати. Има ли извршно осудно решење по кратком поступку мању доказну вредност о постојању обавезе? Не. И њиме је постојање обавезе дефинитивно утврђено и редовним правним лековима се не може нападати. Због чега онда одобравати интабулацију по пресуди а ие и по изв. осудном решењу. 4.) Цитирана је одлука у супротности с а л о г и к о м. Параграф 461 гсп. дозвољава тужиоцу да своју извршну пресуду поднесе извршној власти и захтева извршење. То исто по овом зак. пропису важи и за осудна решења с том разликом што суд код осудних решења по јавним исправама. пише чак по службеној дужности за извршење (§ 454. гсп.). — Питање је сад да ли није у најмању руку нелогично допустити лицу са извршним осудним решењем да тражи извршење, или наложити самом суду да то тражи, а не допустити му да се залогом по том истом решењу обез-