Branič

Број 2

„Б Р А Н И Ч*

Страна 83

востепени суд тражио за ваљаност преноса и уверење о плаћеној порези, па како странке нису поступиле по наредби суда, то је суд купца и продавца решењем одбио од потврде тапије. По жалби, Касациони суд је поништио решење првостепеног суда са разлога, што у новом закону о непосредним порезима није изрично предвиђено подношење пореског уверења као услов за пренос тапије, као што је то било предвиђено у старом закону о непосредним порезима. Како је установом среских судова, надлежност решавања V другом степену по тапијама прешла на Апелационе судове, то саопштавамо један сличан случај, који је у последњем степену решио Бесградски Апелациони суд. Срески суд је решењем одбио купиа и продавца од потврде преноса имања са разлога, што по § 15, зак. о издавању •тапија од .30. маја 1931. год. кад суд нађе да поднети докази нису довољни, или да недостају извесна објашњења, позваће наредбом молиоце, да у остављеном рску допуне доказе, одн. поднесу сва потребна обавештења. Ако ипак молиоци у одређеном року не поднесу тражене доказе, суд ће их решењем одбити од тражења. По жалби купца Б., Апелациони суд примедбама свога другог одељења ништи решење среског суда са разлога : „Јер се суд погрешно позвао у решењу на закон о тапијама — § 15, по коме законском пропису, а по оцени Апелационог суда, за убаштињење и пренос нису потребна уверења о порези, јер уверење није реквизит својински. Ако пак суд тај сматра, да је потребно и уверење о порези ради преноса, онда је био дужан да наведе специјални закон о томе имаЈући у виду одредбе закона о непосредној порези — чл. 146. зак. о непоср. порези." Суд је за овим усвојио примедбе А. С. и тапију потврдио. И ако је раније среским судовима била позната одлука Касационог суда по овом питању, ипак су многи судови тражили код преноса и уверење о плаћеној порези. Обично странке не рескирају, да се жале и због тога се уверење подноси одмах. Разлог овоме је и тај, што и сам купац није рад, да узима имање под теретом исплате пореза, нити жели да улази у испитивање законске одредбе чл. 146. зак. о непоср. порезима, према коме, непокретности јамче за свој порез, ако није старији од три године. Због тога ће у пракси бити увек мали број преноса, где неће бити исплаћена дужна пореза држави, захваљујући купцима, који желе да имају и у овом погледу чисту ситуацију, исто као и код осталих терета, у колико постоје, за које се при самом преносу тражи њихово скидање, одн. регулисање према споразуму. Али ово не значи, да суд мора по службеној дужности да испитује по■стојање пореског дуга, нити је. дужан да у будуће тражи до-