Branič

Број 1

„Б Р А Н И Ч"

Ограна 7

и остало особље стављала у кврге једног пословника у коме им је сваки- покрет био регулисан, где је речено и колико редова дактилограф треба да откуца на дан, где судија треба да удари печат и каквим ће мастилом да га удари и где да се потпише. Наоружан једним оваквим пословником претседник суда могао је да врши какав хоће притисак и на ниже особље и на судије, и да отвара дисциплинско поступање кад год му се свиди. Да овако нешто нама није потребно и да се са нашим духом не слаже, није потребно ни говорити. Страни закони са страним духом донели су у наше законодавство и стран језик, стран стил и страну терминологију. Као што је речено, закони су већином превођени. Превођење тих закона су вршили људи који су несумњиво знали немачки језик али српско-хрватски никако. У најбољем случају, они су знали језик аустроугарске администрације у нашим крајевима, који није ни срлски ни хрватски и чија је баш главна одлика, да је подједнако далек и српском и хрватском делу нашег народа 4 ). Наши закони нису више на немачком језику али нису ни на српско-хрватском књижевном језику. За доказ колико је тај језик неразумљив ја упућујем на коментар закона о побијању правних дела ван стечаја од Др. И. Политеа и на коментар Закона о Гр. Суд. Пост. од Вероне и Цуље где је законски текст био толико нејасан, чак и за стручну публику којој је био намењен, да су коментатори морали наново да преводе, односно прилажу оригинални тексг, како би се смисао закона ухватио. На тај начин ми смо у законима добили један стран језик, стил и терминологију. Преводиоцима се само једно може признати као олакшица: да је било тешко немачкимислити на српскохрватском језику и у том се погледу ја слажем са Др. Мауровићем да су ти закони с тешком муком дотерани елаборати. Само је све могло да буде много боље да смо у законодавном савету имали стручњака за језик онако од прилике, као што смо га поставили у филмској централи или да смо од високих функционера који су на преводима радили тражили оно што се од најнижег државног службеника тражи кадау службу ступа: добро познавање државног језика.

4 ) Због тога ое ја не слажем са тврђењем т.Мауровића, да је повикана језик ових закона зато што су дати у хрватској и словеначкој „дикцији" која је различита од србијанске. Хрватски језик и „дикција" су сувише лепи да би имали ма штогод заједничко са језиком на пр. стеч. закона. Да су изрази у овим законима хрватски, ја бих радо прихватио савет г. Мауровића да у циљу изједначења језика у законима проучим изразе узете из текућег језика у Хрватској или Словенији, али они немају са хрватским књижевним језиком никаква посла. Језик тих закона није језик једног племена. То је језик једнога преводиоца — језик, који не припада ни једној нацији, ни племену, нити ко други н>име говори.