Branič

Број 2

„Б Р А Н И Ч 1

Страна 107

и пропис чл. 9 правилника за извршење тога закона. Државни савет се нарочито задржао на пропису чл. 9 правилника па се није упуштао ни у какво дубље испитивање смисла и значаја ове законске одредбе, него се задржао једино на такозваном граматичком тумачењу закона, па је зато и пао у заблуду и погрешку која наноси крупне штете приватним лицима. У чл. 9 правилника стоји да министар може задржати од извршења једну одлуку Одбора за ратну штету ако та одлука није на закону основана. Државни савет се ухватио за речи: „може задржати", па је дошао на оригиналну идеју да се овим речима даје министру једно дискреционарно право, да он по својем слободном нахођењу има да цени, хоће ли одлуку Одбора за ратну штету задржати од извршења или не. Док је у чл. 9 правилника тежиште законског прописа у ономе ставу који говори о незаконитој одлуци Одбора за ратну штету, и док се по смислу ове одредбе и по јасној намери законодавца има испитивати само то, да ли је одредба законита или није законита, да би министар имао право такву једну одлуку да одобри, односно да поништи, дотле је Државни савет стао на чудновато гледиште да је цело тежиште прописа чл. 9 Правилника у оној речи „може па је отуда извео даљи закључак: да се овде ради о једном дискреционарном праву министра, које право министар може сасвим арбитрерно, па чак и самовољно да употребљује или неупотребљује, како је њему воља. Стојећи на овоме гледишту Државни савет је закључио даље, да се ради о једном дискреционарном праву министровом, и кад министар неће да задржи од извршења једну незакониту одлуку Одбора за ратну штету, таква одлука министрова је коначна, и против те одлуке нема места тужби код Државног савета. Ево како гласи дословно одлука Државног савета по овом питању: Према чл. 9 Правилниха за извршење закона о исплати ратне штете, Министар правде (односно Министар финансија), као надзорна власт управе за ратну штету, може задржати од извршења одлуку управину која не би била на закону основана. А кад је овим прописом Министру ДПШО СпМО ираво да управину одлуку која није на закону основана, задржи од извршења, опда значи да за минисгра не аосшоји обавеза да по тражењу појединаца, одлуку Управину задржи од извршења. Непоетојање пак овакве обавезе за министра значи да за појединца опет не постоји право на задржавање једне управине одлуке. Према томе, кад министар једну одлукуне задржи од извршења, он тиме појединцу не вређа неко право које би му по закону припадало, А због тога што се појединцу актом министровим којим је овај одбио да одлуку управе за ратну штету задржи од извршења, не вређа никакво његово законско право, појединац нема право тужбе противу таквога акта, у смислу чл. 15 Закона о Државном савету и Управним судовима". Ја сам дословно навео цео текст ове одлуке Државнога савета по којој је Државни савет одбацио тужбу којом се тражи поништај једне незаконите одлуке Одбора за ратну