Branič

Страна 160

„Б Р А Н И Ч"

Број &

социјалним мерама, радничке су организације постале толико моћне да су често добијале економску превласт, те су законодавци, у циљу одржања социјалне равнотеже, почели да доносе прописе који имају за задатак да отклоне диктатуру друге странке, т. ј. радника. Једна од таквих установа која, изузетно, "има за циљ да заштити од нелојалности и несолидности с једне стране послодавца а с друге стране^ мада у мањој мери, радника, је и клаузула конкуренције код уговора о раду. Под клаузулом конкуренције разуме се уговорна одредба, унета изречно у уговор о раду између послодавца т радника, којом се радник обавезује да се, за извесно време по престанку уговора о раду, неће, било у своје име било у име и за рачун другог лица, бавити одређеним привредним занимањем, а под условима у закону предвиђеним 3 ). То је, данас, одредба која има за циљ да отклони скору и брзу конкуренцију од стране радника после изласка из предузећа одређеног послодавца, а која би могла настати што би радник било отпочео сам да обавља за свој или туђи рачун исту радњу коју је вршио код ранијег послодавца, било што би ступио у истородно конкурентно предузеће и тиме, познавајући с једне стране методе рада ранијег послодавца асдруге стране потрошачку публику, могао да проузрокује штету за ранијег послодавца. Пре него би прешли на излагање законских прописа о клаузули конкуренције код нас, да видимо како је она, у главном, регулисана у другим земљама. Одмах да нагласимо

3 ) Клаузулу конкуренције, која ступа у дејство тек по престанку уговора о раду, треба разликовати од забране конкуренције за време трајања самог уговора о раду. Прва се, т. ј. клаузула конкуренције мора изречно уговорити — никад се не цретпоставља, друга се оснива на самом закону и цретпоставља се. Ту разлику јасно повлачи и наш Закон о радњама који о првој говори у §§ 336 и 337, а о другој у § 325, који гласи: „Лица поменута у § 324 не могу без пристанка службодавца самостално обављати какво трговачко предузеће нити у пословној струци њиховог службодавца на свој или туђ рачун закључивати трговачке послове. Службодавац може од лица која поступе против ове забране тражити оштету или захтевати да се овакви послови сматрају закљученим за његов рачун. Ако су послови закључени за туђ рачун, он може тражити да му службопримац преда постигнуту зараду односно уступи право на ову зараду. — Исто тако је забрањено службопримцу, који је у службеном односу код предузећа које потпада под овај Закон, да без пристанка службодавца прима за свој или туђ рачун поруџбине за послове који улазе у обим рада службодавца, а којима би се пословима службодавчеви интереси оштетили. Осим тога забрањено им је да овим пословима без пристанка службодавца с њим у исто време учествују на истом конкурсу. Службодавац може од службопримца који поступи^ против ове забране тражити накнаду за проузроковану штету. — Овоправо престаје у року од три месеца рачунајући од дана кад је службодавац сазнао за закључење посла, но свакако после пет година од када је закључен". Слична одредба постоји и у немачком трговачком законику — §§ 60 и 61. У француском праву не постоји изречан пропис, али је јуриспруденција стала на исто гледиште.