Branič

Број 5

„БРАНИ Ч"

Страна 269

ном тражбином. Дакле, делимична пресуда се не би могла изрећи у погледу утужене тражбине, ако би ова стајала у правној вези са противтражбином истакнутој приговором. То јасно излази из § 487 од. 3. Овим се хтело спречити одуговлачење изрицања пресуде у погледу тужбеног тражења, које би могло настати истицањем приговора пребијања и тиме, што је омогућено да се у погледу дозрелог тужбеног тражења изрече делимична пресуда, у овоме је се потпуно успело. Ако би наступио случај да се у погледу тужбеног тражења изрече делимична пресуда, тада би се расправа о истакнутој противтражбини, без прекидања, наставила. У овом случају морала би се акта спора преписати, јер као што ћемо видети, делимична пресуда је самостална пресуда и она се може, засебно, побијати правним лековима. Само тако би се могло доћи до овог двоструког поступања, пред разним судским инстанцијама, у исто време, а по једном истом спору. Судбина противтражбине истакнуте приговором одлучиће се коначном пресудом. Ако је коначном пресудом захтев ради пребијања одбијен, тада је судбина истог тиме решена. Али, ако се противтражбина у целости или делимично уважи, у коначној пресуди мора се изрећи да је тражбина досуђена делимичном пресудом, у целости или делимично, пребијањем, измирена. На овај начин ове две пресуде, делимична и коначна, доводе се у правну и логичну везу. Али, ако би делимична пресуда добровољно или путем проведеног извршења ради намирења, била извршена, или би била у току извршења, тада би, по предлогу туженика, у првом случају суд дозволио противизвршење (§ 44 од. 3. зак. о извршењу и обезбеђењу), а у другом случају обуставу започетог извршења (§ 41 од. 3. истог закона). Противтражбина истакнута приговором ради компензације, и када би ова износила више од утужене тражбине може се досудити само до висине и до износа утужене тражбине. Али, ако би се и преко тога износа противтражбина досудила, тада тај вишак, који прелази преко тражбине изнете у тужби, не би, по § 507 од. 1. могао задобити правноснажност и као таква не би могла бити извршни наслов (§§ 1 и 2 бр. 1. зак. о извршењу и обезбеђењу). Овај вишак би се морао утужити засебном тужбом и на тај начин, у погледу њега, дошло би се до правноснажне пресуде. Које се тражбине могу компезирати, то питање је решено у материјалном праву, на име, у §§ 903, 904 и 905 срп. грађ. зак. Што се тиче ликвидности тражбине, као услова за компензацију, то питање има да се реши по процесуалном, а не материјалном праву, јер као што Др. Хуго Верк (стр. 207) каже: „Нетом, дакле, наш грађански парнични по-