Branič

Број 5

„Б Р А Н И Ч"

Странз 275

ситуацији није могућно донети и због тога што би се тиме повредило начело диспозиције странака, изражено у § 501, а донешење коначне пресуде ниједна странка не предлаже. Зато би најприродније било, у сличној ситуацији наредити. мировање поступка, по § 234, зато што странке, и ако су дошле на рочиште, неће да се упусте у расправљање, или још тачније, неће да се упусте у расправљање онако кака је то законом прописано и како то природа самог спора захтева. У сваком случају донети коначну пресуду по једној тужби, која нема тужбеног захтева, јер је исти повучен, мени изгледа правно немогућно, а и нелогично. Др. Драг. Аранђеловик (II књ. стр. 174 и 175) друкчије решава ово гштање. На име, он каже ово: ,,Ако се је пак тужилац одрекао тужбеног захтева, а није изречно повукао тужбу, а ни туженик није ставио предлог да се донесе пресуда на основу одрицања, онда ће се узети као да је тужба повучена (јер, најзад, то одговара и природи ствари: ко се одрече тужбеног захтева жели тиме да повуче тужбу) и неће се доносити пресуда на основу одрицања него ће се изјава о повлачењу ставити у записник, а о евентуалном предлогу тужениковом за накнаду трошкова одлучује се закључком (§ 332 ст. 5)." Не може да се усвоји ово решење Др. Аранђеловића, јер се оно противи § 332 од. 2., по коме може бити одрицања тужбеног захтева и без повлачења тужбе, о чему сам говорио. Ништа није логичније него да се узме да је тужилац одричући се тужбеног захтева повукао, истовремено, и тужбу, и онда се не би појављивао никакав спор и ствар би била решена онако како то предлаже Др. Аранђеловић. Али, као што је истакнуто, такво решење би се противило § 332 од. 2. и 6. Значи у овом питању мора се или бити тачан интерпретатор законског текста и постати нелогичан или обрнуто. Обадвоје у исто време искључено је. У осталом када је могућно да се тужилац не повлачећи тужбу одрече тужбеног захтева, по § 332 од. 2. и 6., онда се, оправдано, може поставити и питање да ли једна тужба може да се поднесе без тужбеног захтева, па да ипак, буде пуштена у ток? По § 321 то не би било могућно, јер од тог тужбеног захтева зависи и апсолутна надлежност суда о којој се по званичној дужности води рачуна. Овим се враћамо на већ раније питање, када се тужба без тужбеног захтева не може подићи, како је онда могућно у току поступка одрећи се тужбеног захтева, а да се сама тужба не повуче? Питање које сам третирао, верујем, неће имати примене у пракси, пошто мислим, да нико неће допустити себи ту нелогичност, да се одриче тужбеног захтева, а да у исто време не повуче и саму тужбу, те ће самим тим § 490 остати