Branič

: БрОЈ 6

„Б Р А Н И Ч"

.Страна 319

Код аберације починилац стварно „нема свести" о узрсчној вези између саме кривичне радње и настале последице над непредвиђеним објектом ове протуправности; починилац ту последицу у опште није предвидео, јер је она наступила супротно његовом очекивању и намеравању. Последица његове протуправне радње настала је на том непредвиђеним објектом мимо, а може се рећи и против његове воље. У том је правцу дакле сасвим тачно, каже ли се да починилац није био свестан о узорочној вези између радње и последице те радње. Ипак налазимо да оваква ознака не исцрпљује у себи сва обележја аберације, нарочито узмемо ли у обзир да код аберације нема никаквог погрешног, кривог расуђивања, барем не с обзиром на последицу дотичне протуправности над непредвиђеним објектом, а то криво расуђивање претставља основни елеменат заблуде у опште. Код аберације починитељ у опште није ни претстављао насталу последицу, дакле њу није ни погрешно претстављао, нити о њој имао погрешан суд. Код починиоца кривичног дела крај аберације формално заиста нема свести о узрочној вези између радње и настале последице, али да обухватимо цео појам аберације потребно је истаћи као најважније ону случајност, која је довела до резултата ове протуправности над непредвиђеним објектом. Аберација дакле није никаква заблуда, јер је то случајност, која је мимо починиочеве воље довела из умишљајне починиочеве протуправне радње до непредвиђеног учина с обзиром на нови објект. Јасно је одатле да аберација не може бити нити стварна заблуда, еггог т оћјес1о. Ова наиме постоји „када се починитељ вара гледе фактичне околности...." односно „када :починитељ ради против становитог објекта држећи да је то други објект." 7 ) Стварна заблуда постоји дакле у оном случају када окривљени пуца на Петра мислећи да је то Павле. Резултат намераване његове протуправности настао је као и код аберације истина на другом објекту те протуправности, али не услед случајних околности, које нису овисиле о вољи починитељевој, него ради кривога закључивања починитељева у погледу индентитета објекта кривичног дела. У овом је случају починитељ погрешно држао да је повређено лице заиста оно, које је он мислио да повреди. Овде дакле заиста постоји заблуда у погледу идентитета објекта

тификује (стр. 161) еггог ш оћјес(о са аберацијом. Насупрот тому Тома ЖШ-анотЛ, ма да о аберацији говори у истом поглављу где и о заблуди у опште, ипак видно истиче разлику између њих. Основи крив. права, стр, 135. у сл. Исто тако и Јанка (ор. сИ., стр. 103) истиче да треба аберашију посве разликовати од стварне заблуде, ма да о тому расправља у истом шоглављу. 7 ) Шилотћ-Јанка — ор. сН., стр.119.