Branič

Страна 606

„Б Р А Н И Ч 1

Број 1Г

Драгослав П. Ђорђевић, адвокат — Београд. БРАЧНИ ПРАВИЛНИК СРП. ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Законитост и брачни иоредак. Поводом увођења у живот „Брачног правилника срп. православне цркве" на дан 1 септембра 1934 год. поднео сам један опширан реферат Адвокатској Комори у Београду. Подносећи реферат својој сталешкој организацији нисам скучавао своје мишљење и то у толико пре, што сам то учинио у својству члана управе. Овим чланком поново покрећем ово питање пред већи број стручних читалаца па сам принуђен, да због разних знаних и незнаних околности, чланак спремим у много краћем облику и блажим тоном и ако манир постанка и живота овог Правилника то у ствари не заслужује. I. По схватању православне црквене јерархије Правилник је закон. Међутим правници се са овим схватањем не слажу, јер Правилник није закон. Он је издат само у облику како се издају закони, али он није у праву закон зато, што за собом не може имати државну санкцију. Дакле, и Правилник стоји на истом терену на коме стоји и наш брачни проблем по коме резултира, да је један грађанин на нашој државној територији у исто време и ожењен одн. удата и неожењен одн. неудата. Све зависи са које се стране посматра и под којим углом. Тумачећи на свој начин овлашћења из чл. 1 Закона и чл. 63 тач. 13 Устава срп. прав. цркве, Св. Архијерејски Сабор донео је 9 јуна 1933 год. „Брачни правилник" са налогом да ступа у живот 1 јануара 1934 год. Како се противу овог Правилника подигао глас стручне критике, Министарство Правде Правилник суспендује и његово ступање у живот одложи за неизвесно време. Прав. црк. јерархија не чекајући да се судбина Правилника реши законитим путем, нареди својим подручним органима да га примењују од 1 септ. т. г. Ово поновно ступање у живот спроведено је без много објава и обзнана и овим препадом стављени пред свршен чин, дошли смо у положај да наш брачни однос струји кроз параграфе Правилника и ако се у нашој свести буни осећај грубе повреде једног строго формално утврђеног реда у доношењу закона. Поступак је врло разумљив када се има у виду да су остале признате цркве у земљи своје брачно право регулисале државним законима али не на начин како је то учинила срп. прав. црква. Треба навести § 104 Устава немачке евангеличке цркве аугзбуршког исповедања и § 94 Устава ре-