Branič

Број П

„Б Р А Н И Ч"

Страна 607

формоване цркве, па увидети да прав. црква није могла> другојачије да уради, и ако је сама крива за овакве законске нејасности. Када су доношени ови зак. прописи других цркава, државни законодавац је знао њихове црквено брачне прописе па је због тога њима и дао оваква јасна овлашћења за регулисање ове материје. Са прав. црквом изгледа да ствар није била овако јасна. Ни у једном пропису црквеног закона и Устава о каквом регулисању брачног питања у горњем смислу, нема ни помена. Има само једне лаконске одредбе у чл. 63 тач. 13 по којој Св. Ахр. Сабор може издавати „прописе у брачним пословима". Када већ држава није ову основну дисциплину грађ. правних односа, јасно и чисто признала, онда црквеној јерархији није ништа друго остало већ да широким дедуцирањем изведе закључак, да она може донети и прописе о регулисању брачног права како је у Правилнику и учинила. До душе мора се признати да облик православног брака није укинут законом и Уставом срп. прав. цркве и то зато, што ова два закона не регулишу брачну материју у см. прописа грађ. законика. Како ове одредбе изрично нису укинуте новим одредбама о овој брачној материји, то су старе одредбе грађ. законика остале и даље у снази и ове данас једино могу и да важе. Да су одредбе грађ. законика овим новим законима неким случајем укинуте, православни верни би остали без могућности за закључење брака, пошто нове одредбе о томе у опште нису донете нити пак у опште споменуте. Они не би били у могућности да брак закључе и по каквим другим одредбама зато, што на правном подручју где их има највише, други облик брака иије предвиђен. II. По чл. 1 Закона о срп. прав. цркви од 16 новембра 1929 год. црква своје учење јавно исповеда, богослужење јавно врши и самостално управља и уређује своје црквено верске послове. По чл. 11 држ. Устава од 3 септ. 1931 год. ујемчена је слобода вере и савести с тим, да се верска уверења не морају јавно исповедати нити се мора суделовати у ма каквим верозаконим актима и обредима. На овај начин држава толерише разна верска уверења својих грађана и тиме не даје подстрека за верске сукобе између припадника разних верских заједница. Када је државним Уставом већ зајемчено право, да се не мора суделовати у верозаконим актима и обредима, одмах је јасно, да ни брачна материја није уступљена црквама онако како то оне сматрају. По црквеном учењу брачни односи имају проћи у свим фазама постанка и престанка, кроз верозаконе обреде и акте. Да је и држава овако схватила тај проблем, не би морала да доноси одредбу чл. 11 онако како је то она учинила. Законодавац је намерно изоставио из црквених закона брачну