Branič

Страна 612

„Б Р А Н И Ч"

Број II

два термина црква је поставила правило у § 23 а на име: да ли односна религија има тајну крштења признату у православном смислу или је пак нема. Ако је има, онда је то вероисповест по § 25 а ако је нема, онда је то друга вера и као таква неуклоњива брачна сметња. Држава данас овакву разлику не може и несме ни да чини ни да толерира. Пред њеним су законима сви једнаки по основном принципу модерне државе о једнакости грађана. Државни закони не могу „грађане раздвајати ни по рођењу ни по томе што припадају једној одређеној религиозној групи" како је то рекао др. М. Бартош на последњем конгресу правника у реферату по овој брачној материји. Суштина брака у ствари је једна иста по свима дисциплинама социјалних и грађанских схватања. У овој спољној страни је суштина брака, док је она мистично религиозна страна чисто интимна ствар појединаца коју држава у основи не забрањује али о њој не води ни рачуна. Држава не може своје грађане неједнако да третира у погледу склапања грађанско-правних послова. Она не сме једним грађанима дати у основи право на брак зато што припадају овој или оној признатој религиозној групи док би ово право на брак зато ускратили оним својим грађанима који не припадају ни једној верској заједници или пак припадају оним заједницама које нису од државе признате. Закон тражи од сваког грађанина без разлике на његово' верско уверење да мора узети једно име као ознаку своје личности. Али где ће то учинити и под каквим црквеним обредом, то државу не интересира. Мора се признати да ова сметња за брак постоји и у §§ 69 и 93 грађ. зак. али то не значи да је она и оправдана. Морамо знати да је грађ. законик донет пре готово 70 година у времену када је православна вера била државиа вера. Данас тај случај више није. Држава ни једну веру у земљи није признала за званичну и државну, већ је верско исповедање оставила слободној вољи својих грађана а на себе је узела само бригу да брак, породицу и децу стави под своју специјалну заштиту. Оваква брачна сметња, из социјалних и државних разлога, мора данас да отпадне без обзира да ли ће и колико да погоди какво црквено учење. Људска заједница се не третира као апстракција и мистика. Она је живо биће са разумом људи који је сачињавају. Природа није људе једне другим супроставила у погледу спољнег изгледа. Држава своје грађане због разних верских исповедења, која ни у колико не мењају њихова физичка сподобија као створове природе а не мистике, — не може и несме ставити у повлашћене и подвлашћене положаје. Ако би то држава данас учинила због верских разлика, вратила