Branič

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ВАНБРАЧНЕ ДЕЦЕ

45

сталице првог мишљења заснивају своје гаедиште на § 409. гр. зак. по коме деца изван брака рођена имају право на наследство само ако би доцнијим браком била позакоњена, те из овога изводе да она позакоњена на овај трећи начин то право не би имала. Погрешност овакве интерпретације је очигледна и она се састоји ио еашем мишљењу у овоме. По горњем законском пропису, деца позакоњена на прва два начина добијају право наслеђа као и други закоии наследници, а то значи само то да закон такву децу изједаачује потпуно са брачном, која имају наследна права како према родитељима тако и према даљим сродницима. Али из овога не може се извести, да деца позакоњена на овај трећи начин немају апсолутно никаква наследна лрава. Према томе, да би се могло решити питање, да ли и деца позакоњена на овај начин, »мају каква наследна права, није довољан само пропис § 409. већ и пропис § 1-34. који је за решење овог питања веома важаи. Из одредбе овога прописа јасно се виде две ствари. Прво, један општи принцип, да се ванбрачна деца могу учинити брачном и то на три начина како је законом предвиђено. Друго, да сва три начина позакоњења немају исто правно дејство. Тачка 3. § 134. гр. зак. гласи: „Кад би на захтев родитеља такво дете без штете трећега од више власти у одношај права брачне деце поставило се." Остаје да изложимо у чему је то слабије правно де.јство ове врсте позакоњења у коме се каже без штете трећега. Тај израз може да значи, да тако лозакоњена деца постају брачна само у •односу према својим природним родитељима, док према свима осталим сродницима остају и даље ванбрачна. Укратко родбински однос у овоме случају ствара се само између родитеља и деце и не иде даље. Та деца долазе под породичну власт свога оца, односно својих родитеља и имају право на њихово име. Као позакоњена деца, па према томе и брачна деца сво.јих родитеља, несумњиво је то да као таква имају и право закоиског наслеђа према њима, но без шТете према другим сродницима. Ову трећу врсту позакоњења, до које се у ствари не долази кроз брак, путем породице, законодавац није хтео да фаворизира потпуио! већ само делимично, па је и ову децу овако позакоњену учишо брачном .али само према родитељима, те у томе амислу треба и тумачити израз законодавчев „без штете трећега". Иначе, ако овако позакоњена деца не би имала никаквих наследиих права бар према својим родитељима, онда ае са разлога намеће питање, шта је у|право законодавац хтео овом врстом позакоњења? Овакву ванбрачну децу поставити у одношај брачне деце, а не везивати са тиме никаква права заиста би било тешко замислити. Са ових разлога, не може се добити тачно тумачење § 409. без помоћи са истовременом интерпретацијом § 134., попгго су оба ова законска прописа у тесној органској вези. У осталом, колико је ово тачно најбоље се види по томе, како су аустријски коментаристи протумачили § 162. аустријског грађанског законика, који говори о овој врсти позакоњења. Овај законски пропис при крају гласи: „1п КискзЈсћ* аи{ <Ие ићп§еп Рат1Иепши§Нес1ег, ћа{ (Незе Ве§ппб11§ип§ кете Шјгкип§". То је у ствар оно без штете трећега, које је ушло у § 134. нашег закона. По мишљењу њиховом, ова деца конкуришу у наслеђу