Branič

50

,Б Р А Н И Ч'

Госпође и господо, Али -сведено' са чисто правног терена, који по сили саме материје има увек нечега у себи стегнутог и фо(рмалног, и посматрано са гледишта социјалног и етичког, са гледишта друштвене динамике и једног вишег морала, ово питање добива сасвим други значај. Ваља одмах подвући као основну чињеницу, да ванбрачна деца нису дошла на свет својом вољом, већ вољом својих родитеља. Ако чијег греха има то није њихов већ грех оца илк матере, а у огромној већини случајева грехом очевим и грехом српског законодавца, који (са пједестала законског ауторитета до и бацује нашем друштву: „Забрањујем да се истражује ко је отац ванбрачном детету." Ту изгледа лежи цео проблем несретног положаја ванбрачне деце и њихове судбине. Јер, кад се овако ствар посматра, више није од важности ки то, да ли се т'а деца могу позаконити или не, нити је од важности да ли и саме матере могу овакво! позакоњење да изврше; нити је напослетку од важности да ли су деца ванбрачна или не. Пред оваквом једном чињеницом, управо пред оваквом једномс снагом падају сва кодвенционалта мерила лажнога стида, а остаје гола сггварност да такве деце има и да она имају право на живот и опстанак. И зашто би на пример имало већа права и бољу и сретнију судбину: једно брачно дете из породице т'.зв. вишег друштва, чији је отац на неколико дана по венчању две године био отсутан и у чију се брачност може са разлогом сумњати, од ванбрачног детета жене из малограђаноке средине, које је дошло на свет као> плод велике -и дубоке љубави коју је само смрт спречила да добије потпуну законску форму. Ванбрачна деца нису деца греха, јер и сама љубав није грех. Оваквих појава било је увек од како постоји друштво и биће их све дотле док једном друштва! не буде нестало. Зато на друштву и лежи дужноет да и оваквој деци обезбеди опстанак и достојну улоту у друштву и да им скине т.зв. жиг срамоте, који је израз и појам измислила конвенционалност и лажна стидљивост прошлога века), која се задржала и у наше дрмократско! и проевећено доба, у доба када царује наука и у коме грандиозни технички проналасци прете да сузе земљину површину. Ослободимо се ског ластике у 20. веку, и одбацимо грађаноки морал заснован на материјалистичким обзирима, и ја се надам да ће југословенски закоиодавац положај ванбрачне деце из основа поправити. На њему лежи та дужност, али на њему ће лежати и та част ако успе да је и изврши. На завошетку допустите ми, госпође и господо, да кажем да је један велики, управо сјајан енглески писац, у једној својој бесмртној драми у моменту, када му се визија и интуиција дизала до небеских висина и спајала са Богом рекао: „Тајна љубави неки пут је већа од тајне смрти".