Branič

СУДСКА ПРАКСА

125

~ове Уредбе предвиђено у колико и кад земљорадник мора плаћати камате и ануитет, док онај, који је под стечајем, ово не мора плаћати. Из тога излази, да 5и земљорадници, који су под стечајем, ако би им се вратила имовина на слободну управу, били у бољем положају од оних, који нису а то законодавац сигурно није хтео, већ их је изузео испод Уредбе о заштити земљорадника, те се над њиховом имовином стецишно поступање има и даље продужити а управитељ стецишне масе приходе са имања прибирати — уновчавати и уносити у судску касу. Да је законодавац хтео заштити и земљораднике, који су под стечајем, он би то изрично наредио у овој Уредби, као што је учинио са земљорадницима, који нису под стечајем, већ их је изједначио само одлагањем принудних продаја. По уложеном рекурсу стечајног дужника противу горњег решења окр. суда Апелациони суд у Београду закључком од 10-ХП-1934. г. укинуо је исто решење са разлога: По чл. 2. одељ. III Правилника за извршење Уредбе о заштити земљорадника од 5-Х1-1934. год. Бр. 76527 Уредба о заштити земљорадника од 3. августа 1934. год. односи се и на земљораднике, који су пали под стечај. Према овоме лрви суд је погрешио, што је одбио стечајног дужника, да му се пописана имовина преда на управу, те је Апелациони суд донео закључак као у диспозитиву — § 188, стеч. зак. у вези §§ 620. и 621. гр. п. п. Апелациони суд преиначио је закључак апелационог суда и молиоца • стецишног дужника одбио од тражења, да му се имовина преда на управу, налазећи да је основан рекурсни навод управитеља стечајне класе, да се на овај стечај не може применити чл. 2. одељ. III правилника за извршење Уредбе о заштити земљорадника, оа 5-Х1-1934. год., пошто се одредба правилника, на коју се позива Апелациони суд, односи само на будуће стечајеве, као пропис формалног права и важи за будућност а овај је стечај отворен још 1931. године, дакле пре доношења и закона о заштити земљорадника од 19-1У-1932 г., те се према томе на прописе Уредбе о заштити земљорадника од 3-УШ-1934 г. не могу применити у овом стечају. Ни у Уредби о заштити земљорадника од 3. августа 1934. год. ни у ранијим законима о томе, није изрично предвиђено, да ли се прописи уредбе односно закона односе и на ове дужнике земљораднике, који су под стечајем. Тек је то питање регулисао „Правилник за извршење уредбе о заштити земљорадника" од 5-Х1-1934. (Службене новине Бр. 257.-1,ХУ1 од 7-Х1-1934. г.), чије одредбе према чл. 34. имају снагу аутентична тумачења. Но ни овим правилником поменуто питање није потпуно разрађено, већ је у његовом чл. 2. став. III само речено, да се Уредба односи и на земљорадника, који је пао под стечај. Није, на име, речено да ли се прописи Уредбе о заштити земљорадника односе и на земљораднике који су дошли под стецишно поступање пре Уредбе или само на оне, над чијом је имовином отворен стечај за време важења исте Уредбе, што је код судова и извршних власти у примени Уредбе и Правилника изазвало различно тумачење. На сваки начин, да су прописи Правилника интерпретативног карактера, те се чл. 2. истог Правилника има распрострети на све земљораднике који су пали под стечај после ступања на снагу саме Уредбе али не и на стечајеве пре тога. Тих. М. Ивановик секретар Касационог суда Кад иризивни суд, изјављени иризив није одбацио у ирешходном посшуику ао § 365 грађ. иарн. иостуика, ниши је иресуду огласио ништавном ио § 571 грађ. иарн. иостуика, а и странке се нису одрекле усмене расираве у смислу § 586 грађ. иарн. иосшуика, онда иризивни суд није овлашћен, да сеу нејавној седници уиушша у расирављање иравне оцене сиорног предмета, већ је по § 574 грађ. иарн. поступка био дужан да одреди рочишше за усмену расираву и на исшом рс тт си^ну ствар. (Закључак Касационог суда у Београду од 15 августа 1934 год. Рев. Бр. 965). На пресуду Бсчрадског Апелационог суда као призивног суда од 26 маја 1934 године, донет\ по спору Р. г отиву К. Л. због укидања права удовичког уживања изјавио је ревизиј^ : туиник тужилачке стр ,не, налазећи да је Апелациони суд погрешио што о-ај Сиор није расправио по одржању усмене расправе, јер се странке нису одрекле усмене расправе. Из пресуде Алелационог суда види се да је Апелациони суд решавајући по иризиву тужилачке с ране противу пресуде Окружног суда у Смедереву од 31 марта 1934 године, По 208/34 донео у својој нејавној седници на основу § 567