Branič

156

.БРАНИЧ'

тач. 4. истога §-а [напуштање Хришћанске Вере од стране једног супруга, узрок код кога право на развод (растур) брака, као код случаја апсолутних брачних сметњи прав^О' на уништај брака, припада свима лицима мало час за овај последњи случај означенима]. 3°. Однокано правила т Ггаис1еш 1е§-јз а§'еге које Г. Аранђеловић такође по^миње, то правило, без обзира иа њепову етичку врејдност, не може с1е, по моме схватању, сматрати код нас као закоиска норма. Јер, ако би се друкчије узело, о|нда би то било противно једвом ошовном принципу Приватнога Права 01Свештаном изречшм законским прописима, (оном о карактеру приватних права и о њиховој апсошутиојСти (§§ 22., 211., 216. Грађ. Зак.). Исто то вреди и за појам злоупотребе права. Јер, као што сам то већ казао и у свом Л и ч н о м> Брачном Праву (стр.

тосавље", орган Студената Православвог Богословског Факултета, Београд, Нов. Дец. 1933., стр. 242., једно духовито објашњење горње речи Христове, објашњење по коме, такође, Христос није уопште признавао приватну својиву. Да напомеаемо овим поводом да ова студија Г. Тошовића долаза међу оне радове наших свештеника и теолога који нас, Хришћане лаике, охрабрују и улевају нам наде да ће се и ааше православно свештенство, најзад, ослободити по Хришћанство и његове задатке штетних утицаја, у колико ти утицаји постоје). Ипак треба признати да Г. Та. Слијепчевић, у своме тврђењу да Христос није сасвим одбацизао приватну својину, није отишао тако далеко као, н пр., Г. Прота Гр. А. Н-ић (Ириг) који се, у својој расправи (по руском): Прешрес Социалисшичкога Учења о Праву Својине и Свеоашшој Једнакосши („Весник Српске Цркве", Јули—Август, 1928., стр. 479.), изражава овако: „Да, право својине — вечан је појам1 Оно никад неће изгубити силе. Уништити то право значи ићи против божанских и човечјих закона, против човечје прнроде, против разума, противкултуре и цивилизације, значи посветити све најбоље, узвишено, благородно, таленте, срећу човека, науку и вештине на сигурну пропаст". Озолико и овакво величање својине (и ако по „руском", ипак је ово, сигурно, и Г. Протино схватање) не налазимо ни у Декларацаји Права Човека и Грађанинз Француске Револуције (1789.) — најјаче место у њој односно својине јесте да је она „засгее" — Раволуције коју су воаили Енциклопедисти, следбеници Волтера и Русоа, и који, као што )е познато, нису били велики поклоници ни Бога ни Олтара. Дчаас, после Великога Рата (1914.-1918.), великога по злу, који је резултат индивидуалистичке идеологије Француске Револуције, и када та идеологија, јасније него икада, показује сзу своју нехришћанску т. ј. паганску природу, православни прота проповеда својој пастви да својину, темељ те идеологије, сматра божанским законом. Али, може бити да и за то постоје ставови у оној истој иокзеиој литератури по којој је »свака власт од Бога"? И брак и национализам и својина са гледишта Хришћанскога Учења јесу питања и сувише крупна и сувише важна да би било могућно, више него у најкраћим потезима као што смо ми то учивили овдз, на њима задржати се у примедби једног часописа. Без и најмање претензије да их ту специално расправљамо, чак и у колико би нам то допуштале наше слабе моћи, ми смо само хтели да, и овом нриликом, укажемо на скоро свакодневне противречности између Христовога Учења и говора односно писања и у опште акције једног не тако малог бројанаших православних свештеника. Ми, Хришћави лаици, као Хришћани уопште а, варочито, као православни Хришћани, не мсжемо да останемо равнодушни према тој појави, у уверењу, можда погрешном, да нисмо у заблуди када мислимо да треба, ма колико то изгледало парадоксално, да узмемо Христа у одбрану — од свешгеника. У осталом, на свештеницима је дужност да нас из езентуалне заблуде изведу и убеде нас да нема места нзшој одбрани Христа било зато што они у самој ствари овде схватају као и ми Христово Учење било стога што би нас непобитним доказима уверили да је то наше схватање неосновано: ма колико да бисмо, у овом последњем случају, жалили да Христово Учење није онакво како га ма замишљамо, ми бисмо се, разуме се, пред таквим њиховим доказима поклонили. Ук , М. Перић