Branič

МОЖЕ ЛИ СУПРУГ КОЈИ ЈЕ НАПУСТИО ХРИШЋАНСКУ ВЕРУ и т. д 157

74. у примедби), „ни једну од тих установа не предвиђају н,аши закони, на сваки начин загго што, када закон једном појединцу призна извесно овла1шћење одн. право, не може се доиустити исграживање побуда (мотива) зашто је подмет овлашћења (права) учинио од овога овакву нли онакву употребу одношо зашто није га уопште употребио (у самој ствари, и неупотреба) је једна врста употребе, као што је, н.пр., и неверовање једна врста вере). И, заиста, када би се улазило! у такво иапитивање, онда ту више не би било ни овлашћења ни права (в. у овом смислу § 22. Срп. Грађ. Зак.)". Да је Модерво Приватво Право, следујући и у томе своме изворнику, Римском Привапном Праву, стајало, и још непрестано стоји, на становишту неотраничености субјективнога права, види се и из тога што су Законици који су увели установу злсупотребе права (Гаћиз с!и с1го11;, с1ег КесМезт15$ђгаисћ), као Грађ. Зак. Немачки (§§ 226., 826.), Швајцарски (чл. 2. одељ. 2.), Аустрисши (§ 1295. одељ. 2., Новела III. § 154.), морали да о томе донесу нарочите прописе, што значи да, без тога, само дотадашње Повитивно Право ниЈе садржавало такву норму. Иатина, и француска јуриспруденција је конструисала теорију злоупотребе права без наслона на законски текст [в. ћ. Јоззегапс!, V Е уо 1ииоп <3е 1а КебропзаћПНе, Со1тћга, 1931 (РиђНса1тп с1е 1' 1пзШиНгапда13 с!е Рог1и§а1), р. 10. а 14.] али ја сумњам да се то слаже са концепцијом Франц. Грађ. Законика о карактеру приватнога права, концепција римска коЈу су, разуме се, прихватила и морала прихватити законодавства свих буржоаско-ичдивидуалистичких држава. Француска јуриспруденција дошла је овде, онако исто као и мало час наведени Закоаици, као^ реакција против последица којима води римска идеја о апсолутности приватних права али то је само знак да буржоаско-индивидуалистички систем почиње да подбацује и да је дошло време да Се он мења а никако, пак, да се карактер субјективнога приватвога права слаже са идејом злоупотребе права. И када француско правосуђе, без оних и онаквих овлашћења каква садрже Грађ. Законици Немачки, Швај;цараки и Аустриски, даје, ма и у ограниченом обиму, места примсни теорије злоупотребе права, оно, несумњиво, иде даље од своје, судаке, улоге, ударајући у темељ инјдивидуалистичкога уређења друштва: то није његова непо законодавчева надлежност 1 . Уосталом, као што сам имао' прилике то истаћи више пута (последњи пут у чланку: ћ. Би^иЛ-ева гледишта о субј ективним правим а, „Архив за Правне и Друштвене Науке", Бр. од 25. Новембра, 1934. год.), израз „злоупотреба права" није тачан: он је, управо, једна соп^гасПсНо 1п а (11 е с 1: о, јер се п р а в о (приватно) не може злоупотребити него само власт (јавиа). Теорија злоупотребе права примљена у новијим Грађанским Законицима (ту долази и Бразилиански Грађ. Законик од год. 1916., чл. 160.) није ништа друш до једно 1 сужавање круга приватнога права, одсецање и социализирање једног његовог дела, али оно што су ти Законици оставили и даље од тога круга то представља оуверену, неограничену, вољу субјекта права и ту не може више бити злоупотребе права. И по реченим Закони-