Branič

168

.БРАНИЧ'

треба да остане та аномалија на коју Г. Аранђеловић оасвим оправдано инсистира да један супруг може, евентуално!, слободно и једнострано створити у своју корист узрок за развод брака. Само, како отклонити ту аномалију? Да супр|у1зима-Хришћанима закои забрани прелаз у Нехришћанску Веру? Али то би било!

овом новокрштеном лицу слободно ступити у други брак с лицем из хришћанске православне вере" (Зборнич А. С., стр. 231.: Гојко Никетић, Грађански Законик Краљевине Србије, Треће допуњено издање, Београд, 1922., стр. 44, прим. код §-а 79.). Одлука, такође, противна Грађ. Законику, пошто допушта да се брак и даље продужи, ако на то пристану обе стране, и ако имамо, после преласка једног супруга из нехришпанске вере у хришћанску, брак између Хришћанина и Нехришћанина, што Грађ. Законик забрањује. Затим, други део одлуке не слаже се са првим делом, јер, док би из првога дела излазило да се брак може одржати са пристанком обе стране, што би зиачило да Архијерејски Сабор бар делимично узима да, после покрштења једног супружника, имамо брак противан шз со§еп§-у (како би се иначе дало разумети да тада брак може остати само тако ако на њега пристане и супруг који је прешао у Хришћанску Веру, дакле, супруг који је |еднострано створио узрок за развод брака?), дотле вруги део одлуке потире такав закључак, јер по њему покрштени брачни друг може ступити у други брак са правосдавним лицем (пошто, разуме се, добије развод брака) само тако „кад нехришћанска стрина неће да продужи живот с новокрштеним". Једна одлука, дакле, недоследна са самом собом. § 125. Брачних Правила Арх. Сабора Срп. Прав. Цркве од год. 1933.—1934 у главном се слаже са горњом одлуком прератнога Срп. Арх. Сабора, стим да у њему нема показаних недоследности. Разуме се да, у колико и по §-у 125., може да и даље постоји брак, и ако је једна страна прешла из нехришћанске вере у Православље, и тај пропис је противан Срп. Грађ. Законику. Др. Н. Милаш вели (код узрока за развод брака): „2. Ако једча сшрана (муж или жена) одсшуаи од хришћанскг ијере. И овај се узрок за развод брака оснива на божанском праву [у прим. 13): „I кор. 7, 12—15"], а на основу тога говоре и канони о одступништву од хришћанске вјере, као о бракоразводном узроку. Наводи исти узрок и данашње грађанско законодавство" (стр. 675. и 676.). Када се, пзк, брак сматра као верска тајна, 8асгагаеп(ит, и када све тајне пронстичу из Божанскога Права (Др. Чед. Митровић, Црквено Право, Треће издање, Београд, 1929. стр. 123.), онда не можемо да разумемо како је то могућно, као што излази из горе цитиране одлуке Архијерејскога Сабора и § 125. Брачних Правила, да, од воље супруга (управо од воље онога који је остао у нехришћанској вери), зависи да ли ће и даље да постоји брак између Хришћанина и Нехришћанина т. ј. тај брак може да остане и даље само зато што је та чињеница наступила после венчања? То значи да је и такав брак, брак између Нехригцћавина и Хришћанина, црквена тајна т. ј. ирквено-хришћанска тајна? Закон о забрани брака између Хришћана и Јевреја који је издао 339. год. Цар Константин унесен је доцније „у хришћанске каноничке зборнике, те поред сличних каноничних наредаба постао обавезан за све. [под прим. (7): „Номоканон XII, 13. Властар. Г., 12 (Ат. Синт. I, 271. VI, 175)]": Др. Н. Милаш, ор. сИ„ стр. 660. В. и Др. Ч. Митровић, ор. сИ., стр. 128. Међутим, § 107. Брачних Правила прописује: „Брак се разводи кривицом брачног лица које отпадне од православне вере, или прими другу веру или вероисповест или буде коначно искључен из црквене заједнице", не говорећи јасно о томе ко ту има право тражити развод брака? Свакако, не би се могло у опште усвојити да, ако је брачно лице прешло у другу хришћанску веру (католичку или протестантску), право на развод брака имао би и тај супруг (Срп. Грађ. Зак. не предвиђа тај случај развода брака). Али диШ ако је брачни друг прешао у нехришћанску веру? Аналогно §-у 125., и тај брак би могао остати, ако не тражи развод супруг који је остао у хришћанској заједници, солуција за критику, према мојим разлагањима овде. фше?, такође, ако један супруг буде коначно искључен из црквене заједнице? Ко ту може захтевати развод брака? Вероватно само супруг који није искључен коначно из верске заједнице. А ако је он искључен само аривремено, док је други искључен коначно? (В, и § 86. истих Правила). Брачна Правила Српске Православне Цркве (у „Збирци Закона" коју издаје Г. Др. Г. Никетић, та Правила се зову „Брачни Правилник", св. 229., а у „Издању Св. Арх. Синода": „Брачна Правила", Сремски Карловци, 1934.] донесена су 27. Маја (9. Јуна) 1933, год. (А.С.Бр. зап. 161. у Сремским Карловцима) а објављена у