Branič

МОЖЕ ЛИ СУПРУГ КОЈИ ЈЕ НАПУСТИО ХРИШЋАНСКУ ВЕРУ и т. д . 169

противно чл. 11. Укзтава о олободи савести и вере? Или, да се, а у циљу да се не повреди Устав, Лирмира законом да, ако се чин.еница да се налазе у браку Хришћанин и Нехришћанин појави после венчања, та чињеиица неће бити сматрана) као противна 1и§

„Гласнику", службеном листу Српске Православне Патријаршије, Ср. Карловци, Бр. од 25. Августа (7. Септембра) 1933. год. (Бр. 33. и 34.). Она су имала да ступе иа снагу 1. Јануара 1934. год. али је Архијерејски Синод [Син. Бр. 13798., зап. 3162. из год. 1933.] био решио да „привремено одложи ступање на снагу Брачних Правила Српске Православне Цркве": в. „Гласник* Срп, Прав. Патријаршије, Бр. од 23 (10) Децембра, 1933. год. То је било учињено услед тога штосеје у јавноств порицала, мање више, законитост тим „Правилима" а и од саме службене (државне) стране била се је појавила сумња у истом смислу. Тезу о незаконитости истих Правила заступали су специално пок. Др. Чед. Митровић, ред проф. Црквенога Права на Беогр. Универзитету, Г. Г. Др. Рад. Н. Казимировић, прота Љубо Влачић („Архив за Правне и Друштвене Науке", Београд), Љубомир Богићевић („Политика" Београд) и Др. Р, Вукчевић, адвокат у Београду. Правила су бранила нарочито Г. Г. С. Троицки, ред, проф. Црквенога Права на Правном Факултету у Суботици, и Др. С. Симеоновић-Чокић, адв. из Карловаца [в. њихове чланке и студије у засебним отисцима: У зашпшту Брачних Правила Срискг Празослазне Цркве, из „Гласника" Срп. Прав. Патријаршије од 23 (10) Децембра, 1933. год. бр. 46. и 47.]. Како се, пак, није могло доћи до споразума између Државне и Црквене Власти, то је Архијерејски Сабор, одлуком својом од 3.—16. Јуна, 1934. год. (под А.С.Бр. 126... Зап. 191.), одредио „обавезну снагу Брачних Правила са 1. септембром (19. августом) 1934. године." („Из канцеларије Светог Архијерејског Синода. Бр. 6976. Зап. 1590 из 1934." В. Бр. 26., од 12/25 Августа, 1934. год. Патријаршискога „Гласника", стр. 401.). После ступања на снагу Брачних Правила, о њима је највише, можда једино, говорио Г. адв. Драг. П. Ђорђевић, поименце у своме чланку: „Брачни Правилник Срп. Православне Цркве. Законитост и брачни поредак" (објављен у бр. 11. од Новембра, 1934. год. „Бранича" а у вези са његовим рефератом по том питању Адвокатској Комори у Београду), чланак чија енергичност не умањује ни најмање његову правну и законску основаност. У своме Личвоме Брачноме Праву (стр. 30. у примедби), наводећи да Г. Др. М. Взртош, проф. Бгогр. Ундаерзитета, оспораза (в. љегов члаиак: Брачна Правила иоједишх цркава, у „Архиву", бр. од 25. Јануара, 1934. год.) законитост Брачних Правила у колико је реч о њиховим материално-правним прописима (Г. адв. Драг. Ђорћевић иде у свом горњем члааку, изгледа нам, још даље, не признавајући тим Правилима у опште законитост), ми смо се, такође, изјаснили у смислу Г. Бартоша односно питањз о законитости истих Правила. Не да би та Правила била, у реченом обиму, незаконита зато што она као једна уредба не би могла укинути извесне порме државних закона, јер, као што је позиато, један закон може бити измењен, допуњен и укиаут и уредбом, само ако је уредбодавац био за то једним државаим законом овлашћен (в., н. пр., чл. 21., 63. а 66. Финаесискога Закона за 1934,—35. год, од 28. Марта, 1934. год.) него стога, како и ми налазимо, што је Архијерејски Сабор имао законодавно овлашћење да нор.мира само формалну страну закључења брака припадника Српске Православне Цркве [испит, оглас, венчање, додајмо томе и вођење књига рођених, коштених, предбрачних испита, венчаних и умрлих: чл. 168. 14) Устава Српске Православне Цркве од 16. Новембра, 1931. год.] а не и материално-правну страну Личнога Брачнога Права, поименце: материално-правне услове склапања брака, диштавост {№сћћ'§ке14) и рушљивост (АпЈесћЉагке!!) брака као ни његов престанак (аепотпуни: одвојени живот, потпуни: развод, смрт односно проглашење умрлости). Ни чл. 1. Закона о Срп. Прав. Цркви од 8. Новембра, 1929. год. пи чл, 63. 13) Устава Срп. Прав. Цркве на које се позива Архијерејски Сабор у чл. 135. својих Брачних Правила не могу се накако тумачити тако широко. Да приметимо да та власт не припада Арх. Сабору ни по §-у 68. Срп. Грађ. Зак., мада би његов текст, узет сам за себе, можда садржааао такву власт за Арх. Сабор, јер, овде, зес1ез та!епае је не § 68. него увод §-а 93. истога Законика, увод који је, као што се зна, контроверсан: поставља се наиме питање да ли је, по том уводу, набрајање у §§-има 93. А) и 94. Б) Грађ. Зак. ехетрН саизе или је, пак, оно лимитативно. Ми мислимо да је ово друго, али, у сваком случају, потребно би било аутентично тумачење реченога увода а за то је надлежан за-