Branič

МОЖЕ ЛИ СУПРУГ КОЈИ ЈЕ НАПУСТИО ХРИШЋАНСКУ ВЕРУ и т. д. 171

усвоји грађански брак где се не води рачуна о вери суир|уга. Међутим, ако се хоће црквени брак, -гада нема другога излаза него да се стане иа гледиште Г. Аранђеловића али то мосже бити само де 1е§е Гегепс1а. Ое 1е§е 1 а 1; а, ја мислим да се мора усвог

Цркве), заузети такво (прзвилно) гледиште према Брачним Правилима. Међутим, ми немамо никаквога суда за сукобе изнад световних и црквених судова који су две категорије координираних и једна од других независних власти. Штетност одсуства једног таквог суда осетиће се када редовни судови, по својој дужностн (чл. 100. од. 1. Устава), почну да одбијају обавезност материалним прописима Брачних Правила у споровима из њихове надлежности (н. пр., жена, разведена црквеним судовима по једном узроку за који не зна Срп. Грађ, Заксник, тражи, код редовнога грађ. суда, повраћај мираза од мужа: муж спори вредност развода брака и суд му даје за право, налазећи да Брачна Правила нису могла да нормирају развод брака; или, код грађ. суда појави се питање брачности детета и интестатског наслеђивања у вези с тим Правилима и т. д.). Али, што се тиче формално-правних прописа Брачних Правила, она су, по моме мишљењу, заковита и обавезна и имају се применити на припаднике Срп. Православне Вере у целој нашој Држави па, дакле, и у Војводани (где је иначе, по Мађар. Зак. чч. XXXI од 1894. год., брак грађански): материално-правно, пак, брак тих наших држављана потпада и у Војвоаини (као и у другим покрајиаама) и даље под досадашње законе (тешкоћа постоји у Војводиии само за брак између Православних Хришћана и Нехришћана, јер, с једне стране, не може се Срп. Прав. Црква нагонити да венчава своје припаднике са Нехришћанима а, с друге стране опет, у Војводини нема установе грађ. брака по нужди). Исто тако, и Поступак за Судове у Српској Православној Цркви од 30. Маја (12. Јуна), 1933. год. АСБр. зап. 169 [постао обавезан 1. Јануара, 1934. год.: в. „Гласвик" Срп, Прав. Патриаршије Бр. 44. и 45. од 8. Децембра (25 Новембра), 1933. год.] има законску снагу на основу чл. 63. 11) Устава Срп. Правосл. Цркве. Рлзуме се да, у колико би и у њима било прописа Материалнога Права, она не би вредела. (В. о овом Поступку документовни чланак Г. адв. Драг. П. Ђорђезића: Постуиак за Судовв у Српској Православној Цркви, „Бранич", Број 12., од Децембра, 1934. год.). Да додам, најзад, да се поставља у опште питање о обавезности Брачних Прзвила и Поступка за Судове у Српској Православној Цркви, у опште т. ј. без обзнра на категорију њихових норама, а због начина како су те Уредбе објављене: другим речима, да ли се, због тога што је њихов текст оштампан само у Патриаршиском службеном органу „Гласникуоне могу сматрати као објављене [услов потребап за обавезност ургдаба са законском снагом као и код закона: в. чл. 94. одељ. 5. Устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 28. Јува, 1921. год.: Устав од 3. Септембра, 1931. год. не предвиђа ову врсту уредаба тако изречзо као прошли Устав, он вели у чл. 81. само: „Управна власт може издавати уредбе потребне за примеву закона", али, несумњизо, и по садашњем Уставу Законодавна Власт, као суверена, може дати такво овлашћење Управној Власти; пракса је у том смислу: в. овде Др. Л. Костић: Коменшар Усшава Краљевине Југославије од 3. Сеатембра 1931. (Југословенско Усшавно Право), Бесград, 1934., Стр. 208. и 209.); о томе до којих граница може законодавац ићи у овом делегирању свсје власти у корист Власти Управне в. Слободан Јовановић, Усшавно Право Краљевине Срба, Хрваша и Словенаца, Београд, 1924., стр. 343. и 344,, Др. Ђ. Тасић, „Архив за Правне и Друштвене Науке", 1924., Ог О. Кгек , СтШгп^е с!ез Уегјаззип^згесМез кез Кбт%ге1сћз <1ег Зегђеп, Кгоа^еп ипс1 81огепеп, Вег1ш ипс! Вгез1аи, 1926, стр. 76 а 79]? Устав (чл. 66. од. 1.) предвиђа само за законе да морају бити објављени у „Службеним Новинама" а за Уредбе не каже ништа, чак ни то да морају бити у опште обнароцоване (чл, 94. одељ. 5. Устава од год. 1921. наређивао је објављивање уредаба вли без означења начина објављивања). Треба ли из тога извести, на основу аргумента авалогије, да се и уредбе са законском снагом (правне уредбе) имају обнародовати у „Службеним Новинама" и да, ако ту нису обнародоване, оне нису обавезне? Ако се тако ствар схвати, онда поменуте Уредбе Арх. Сабора немају још ни у колико законске снаге, пошто нису објављене у „Службеним Новинама". (В. опширније о овом питању исцрпан чланак Др. Милана Бартоша: Неиравилно Публиковање Уредаба. Прилог за обавезно објављивање у „Службеним Новинама", „Архив" бр. од 25. Новембра, 1934. год.).