Branič

170

,Б Р А Н И Ч"

с:о§епб-у, мада се ока сматра иначе као таква! т.ј. ако је постојала већ у моменту склапања брака, али једно' та;кво закокодавство било би крајње нелогичн101 И онда би једино остало, као шта сам то примегги|0 и у своме Личном Брачном Праву, да се

конодавац (§ 9. Срп., § 8. Аустр. Грађ. Зак.) а не Арх. Сабор. У осталом, баш и да би се могао Арх. Сабор пуноважно ослонити на увод §-а 93. Срп. Грађ. Зак., то би могло вредети само за Православне Хришћане територије прератне Србије а не и за Православне Хришћане осталих покрајина наше Државе ; Не може се, заиста, претпоставити да би, у данашње време где се и многс мање важне ствари и односи регулишу законом т. ј. с актом у коме узима учешћа цео Народ преко својих изабраних представника (Народнога Представништва), Држава оставила Архијерејском Сабору састављеном из чланова који не излазе из народнога избора већ се бирају ол стране самога Архијерејскога Сабора (епархиски АрхиЈереји: чл. 52. Устава Срп. ГЈрав. Цркве) одиосно од стране једног нешто ширега колегиума (Патриарх: чл. 3. Закона о Избору Патриарха Српске Православне Цркве од 6. Априла, 1930. год.) а затим се, као и други државви чиновници, постављају (потврђују) Краљевим Указом (чл. 99. Устава Срп. Прав. Цркве, чл. 2. Зак. о Избору Патриарха Срп. Прав. Цркве), да он, Архијерејски Сабор, нормира суверено једну од најважнијих друштзених и државних установа, управо темељ друштвенога и државнога уређења. Осим тога, брак не интересује само она лица која верују (1ез сгоуап1з) т. ј. која припадају једној признатој вери већ и она која не верују (1ез шсгоуап{5, атеисти) т.ј. не припадају ни једној вери односно припадају којој непризнатој вери, те, према томе, било би неосновано да прописе о тој и таквој институцији доноси само и Једино Црква. Истина, на територији прератне СрбиЈе брак припадника Католичке и Протестантске Цркве потпада, и формално и материално-правно, под наређења' Права тих Цркава (Согриз шт сапошсј за Католичку Цркву) али за то постоји један специалан Српски Закон, Уредба од 7. Децембра, 1861. год., стим да је то стање имало да важи дотле „док се нарочити закон не пропише за католике у духу Цркве Католичке а за Лутеране у духу њихове Цркве" (то није ни до данас урађено). Тај уступак учињен наведеном Уредбом (уступак који би се могао, између осталога, објаснити и малим бројем католика и протестаната у прератној Србији) не може, дакле, бити аргуменат у прилог законитости Брачних Правила са материалио-правнога гледишта: чл. 1. Зак. о Срп. Прав. Цркви као ни чл. 63, 13) Устава Срп. Прав. Цркве не могу се, код овога питања, ставити на равну ногу са наведеним прописом Уредбе од 1861. (ова примедба вреди, тако исто, и односно мухамеданских бракова за које имамо чл. 100 од. 4. Устава и §§ 1. и 2. Зак. о ШериЈатским Судовима од 21. Марта, 1929. год.). Разуме се да би и данашња наша заједничка Држава, по сили своје и унутрашње и међународне суверености, могла, такође, подвргнути својим законима и брак Католика и Протестаната онако исто као и брак поЈединаца који не припадају ни једној вери (коЈи су безверни), само, што се тиче Римо-Католика чије вођство Ватикан (Рим) представља најјачу духовну организацију у Хришћанском Свету, пигање је да ли би Југославија требала и имала довољно снаге да њихов брак регулише једнострано, на основу своје правне суверености, или ће и она морати, Једним међународним уговором (конкордатом) са Ватиканом, признати Римо-Католичкој Цркви, односно брака, ону власт коју она у њој већ има (изузимајући ВоЈводину, где вреди у опште грађански брак, н Словеначку и ДалмациЈу где постоји и грађански брак по нужди). У колико, пак, овде долази у питање и чл. 4. Устава о једнакости југословенских држављана пред законом, у то не можемо сада улазити. И тако, у обиму материално-правних прописа Личнога Брачнога Права припадника Срп. Православне Цркве, остали су, и после Зак. о Срп. Прав. Цркви и Устава Срп. Прав. Цркве (односно и после Брачних Правила), и даље у снази покраЈински закони. Нема спора, сада, да би црквени судови (и епархиски и Велики Црквени Суд) имали власт да одбију примепу Брачних Правила у реченом погледу, јер судови суде само по закону (и законитим уредбама) — чл. 100, од. 1. Устава који се, несумњиво, тиче свих судова а не само редовних па, дакле, и црквених судова, али тешко је веровати да ће, данас, када су ти судови зависни од Јерархаје (која их поставља и смењује — чл. 100. одељ. 1. Устава Срп. Прав