Branič

ДЕЛОВАЊА ЛЕКАРА И НАДРИЛЕКАРА

185

ција спада у лечење. 5 ) Могућа је и трећа комбииација — да су деловања лекара фиксирана у специјалним замоиима!, па би се према тим специјалним законима могао одредити круг лекарских деловања. Али и по иије. Истина из наших саиитетских закова далск би се ин)сконструисати, шта су| и у чему се састоје деловања лекара, али да су у њима та деловања таксативно набројана, не може се рећи. Уосталом санитетски закони ни уз најбољу вољу не би могли тамсативн!о набројати, шта све спада у лекараки позив. Др. Чубински 6 ) изводећи непротивправност деловања лемара1 из § 23. к. з. каже: „ ... јер је лечење његова професија законом дозвољена и према томе, ако он ту професију врши савесно, скрупулозно 1 , узимајући у обзир прописе закоиа, тражење медицииоке науке, лекарске етике и стварно болссниково стање онда у његовом деловању не може бити ни говора о противправИ01СТИ." Али истицање свих тих момената само показује, како је цео проблем много тежи него што то на први поглед изгледа. Деловање лекара мора самО' у себи иосити елементе, који га чине да није противправно. Истицање савесности, лакарске етике (веома неодређен појам), медицинске науке и осталог није уопште потребно, јер се то само по себи разуме. Налазимо да Др. Чубинаки нема право кад каже, да с;е у ово питање унелО' доста аколастичких, вештачких контроверза ради тога, што се питало, да ли некажњивост лекарског деловања следи из његовог позивног лрава или што има намеру да помаже и т. д. Чим се наиме истакне питање деловања надрилекара лако се може осетити, кажо баш ту и лежи логично! решење овога проблема. Др. Доленц 7 ) каже, да је повреда телесног интегритета у циљу лечења или из козметичких разлога дозвољена, ако је извршена уз пристанак до 1 тичне особе. Али ако би неко дозволио' лекару да изврши операциЈу, која би га учинила неспособним за рађање деце, онда би лекар ипак био' кажњен, јер он таквим радом задире у интересну сферу државе. Доленцовом мишљењу морало би се приговорити следеће: Ако је деловање лекара телесна повреда (како) се то у већини теорија по оиом питању узима) онда се лекар не може оправдати пристанком повређенога, јер пристан1а|к повређенога ва нанету повреду не чини такво деловање нити непротивправним нити некажњивим. 8 ) Други је случај са лаком телесном повредом, одношо код деликта могји се гоне по предлогу и приватних деликата. Наше је мишљење, да код овакових деликата пристанаи истина не искључује противправност самога деловања, али

5 ) Ни вршење побачаја, трансфузија (уколико се односи на онога, од кога се узима крв) и друга деловања лекара, не јављају се као лечења. 6 ) Др. Михајло Чубински: Научни и практични коментар кривичног законика, год. 1934. уз § 23. 7 ) Др. Метод Доленц, коментар уз § 23. к. з. 8 ) Др. Кулаш, Пристанак повређенога, Правосуђе бр. 111935 и даље. Немачкоаустриј. пројекат крив. зак. сматра, да задирање лекара у људски организам и начин лечења не спадају у телесне повреде. Телесна повреда, кад је учињена и уз пристанак повређенога, кажњиво је деловање, ако се не слаже са добрим обичајима (соп!га ћопоз тогез). Чески пројекат из 1926. г. каже, да телесна позреда уз пристанак повређенога неће се блаже кажњавати, јер се ту не ради нн о каквим „Типичним случајевима."