Branič

СУДСКА ПРАКСА

195

За овим је Окружни суд у Ужицу донео решење којим је јавну продају непокретног имања тужиоца Драгутина као неуредну уништио и туженога писара Ј. Б. осудио да тужиоцу накнади 465 динара плаћене таксе. Суд је у својим разлозима рекао отприлике следеће: Умесна и оправдана су оба навода тужилачке стране, јер се из списа обављане продаје заиста не види да је о продаји извештен и интабулисани поверилац М. И., што је по пар. 478. Грађ. суд. пост. требало учинити, а из огласа се заиста види да је у њ стављен погрешан израз „најприхватљивија" уместо израза „најнижа прихватљива понуда" — како то изрично стоји у пар. 115. т. 4. у вези пар. 119. Закона о извршењу и обезбеђењу. Тужилац је лепо подвукао разлику која постоји између израза употребљеног у огласу и оног који је употребио законодавац. Суд је са своје стране, потпуно уважавајући наводе тужбе, правилно денео решење о поништају обављене продаје. Из тих разлога не мислимо да се много позабавимо овим случајем, већ желимо да укажемо само на једно а то је: да су и они који су позвани да примењују законе почели да га тумаче онако како су понеке изразе из појединих закона тумачили они који су их у законе уносили. Уосталом, то је у духу времена. Леон А. Амар, судијски приправник О аравалном тумачењу §-а 218 кравичног закона. Често је у правничким круговима, као и у пракси, различито третиран и тумачен пропис §-а 218 крив. зак., који текстуелно гласи: ,Но чини да се у домаћим или страним јавним исаравама, заиисницима или књигама овери каква неистинита чињеница која хоће да се докаже овим оверавањем, казниће се робијом до ает година или строгим затвором." „Исшом казном казниће се и ко овакву исираву уиотреби као араву знајући да је неистиниша чињеница која је исиравом оверена." Став први овог законског прописа предвиђа дакле једно дело 8Ш депет. Тамо је предвиђена казна и за онога, који чини— а не само који учини —да се у домаћим или странмм јавним исправама, записницима или књигама од стране власти овери каква неистинита чињеница, да као тврдња власти—а не онога који је то чинио—тако што буде оверено. Ово треба да буде чињено у намери да се таква чињеница докаже тим оверавањем. Овај законски пропис не обухвата и чиновнике, који по дужности врше таква оверавања, јер је таква радња посебно инкриминисана прописом §-а 397 крив. закона. Дакле и граматичко и логично тумачење овога прописа иде у прилог схватању, да би дело из овога прописа стојало и онда, када би ко само чинио што, да се у јавним исправама, записницима или књигама овери каква неистинита чињеница. Не мора дакле и учиниши, да се тако што овери. Дело је свршено самим чињенем да се неистинита чињеница овери у исправи у намери доказивања такве чињенице истом исправом без обзира да ли је оверавање исправе извршено или не. Међутим, из разлагања наших уважених коментатора Кривичног законика г. г. Л. Урошевића и Др. М. Чубинског излази, да је дело из цитираног зак. прописа свршено тек онда, када и у колико буде исправа оверена; дакле када буде учињено, а не само чињено, да се неистинита чињеница у исправи овери. Дотле, док се исправа не овери, не би могло бити ни свршено дело из горњег законског прописа. Г. Урошевић, наш одлични коментатор Кривичног закона, у своме коментару истог („Судски требник део 1Г—стр. 342, од 1929. (вели: „Кад је у исправи само оверена нека изјава, њена садржина може бити и лажна, ово дело неће стојати, ако није оверено и потврђено да је та изјава тачна, већ само да је дата таква изјава. Дело из овога ироииса (т. ј. из § 218 к. з.) свршено је, чим је извршено оверавање." Исто тако коментарише ово „интелектуално фалсификовање докумената" и уважени професор крив. права г. Др. М. Чубински у своме „Коментару Крнвичног законика" од1930г.—стр. 343—икаже: „Дело је свршено, у колико се завршило оверавање у исправи горње чињенице, а и сама је исправа готова (потписана и већ може послужити за правни обрт.") Овакво тумачење горњег прописа је се и у пракси нонављало и примењивало.