Branič

196

„Б Р А Н И Ч"

Према изложеном, г. г. Урошевић и Др, М. Чубински сматрају да не може бити дела из цитираног зак. прописа, ако су оверене само изјаве појединаца, али није на основу истих оверена и потврђена исправа од стране власти о истинитости дотичне чињенице изнети у тим изјавама. Ако те изјаве појединаца не би биле учињене у намери да се на основу истих овери каква неистинита чињеница, и ми се слажемо, да се такве радње не могу подвести под горњи зак. пропис. Али ако би такве изјаве биле учињене у намери, да се од стране власти овери—потврди извесна неистинита чињеница у исправи као истинита да би се таквим оверавањем доказивала,—сматрамо да би морало стојати дело из горњег зак. прописа без обзира да ли је та исправа оверена или не. Они су дакле учинили све, што до њих стоји, да се таква исирава овери, а такво чињење је законодавац изрично са оно „ко чини"..., а не само „ко учини"...—инкриминисао у цитираном законском пропису. Да наведемо један пример: Уобичајено је нарочито у Општини београдској, да кад извесно лице тражи уверње у извесној чињеници, општина захтева да јој молилац приведе два грађана „јемце", који ће ту чињеницу протоколарно потврдити пред том влашћу и изјавити готовост, да буду и заклети. Ово се чини у случајевима, где општинн не би била позната дотична чињеница. Када учине то „јемци," Општина издаје тражено уверење—оверава такву чињеницу у исправи. Но узмимо случај да општина после узетих изјава од „јемаца," а пре издавања—оверавања исправеуверења, дозна за неистинитост такве чињенице и одбије издавање уверења —оверавање исправе. Да ли би у оваквом случају стојало дело из ст. I §-а 218 к. з. у радњи „јемаца", што су чинили, али нису учинили, да се у јавној исправи овери једна неистинита чињеница? Ми мислимо да би то дело у даном случају стојало без обзира, да ли је таква јавна исправа оверена или не; јер за постојање горњег дела законодавац и не тражи да таква исправа мора бити оверена, да би могло стојати дело из цитираног зак. прописа. Напротив, он је предвидео казну и за онога који чини, а не само који учини, да се неистиннта чињеница овери у јавној исправи. Можда би се приметило, да би се горњи пример „јемаца" могао оквалификовати као давање лажних исказа пред влашћу под обећаном заклетвом. Јест, али ти искази нису учињени ни пред судом, ни пред управним властима, већ пред самоуправном општинском влашћу. Такви искази, учињени пред самоуправном влашћу, нису законом инкриминисани; је𠧧 146. и 148. к. з., који говоре о лажним исказима учињеним пред судовима и управним властима, не помињу и самоуправну—општинску власт. Но, и када би били такви искази учињени баш пред судом или управном влашћу, ипак мислимо, да се „јемци" не би могли узети на одговор за дело давања лажних исказа под обећаном заклетвом по горњим зак. прописима; јер они у конкретном случају не би могли имати својства сведока—још мање ваштака, преводиоца или тумача. „Јемци" овде не исказују своја неаосредна чулна опажања, већ потврђују постојање извесног факта, извесне чнњеиице, која је „јемцима" иосредно позната по томе—што познају молиоца, његов живот, његова својства, као његови суграђани, суседи, познаници и т. д. Ето и због тога мислимо, да се горњи пример мора подвести само под. пропис § 218/1, који претставља дело 5ш §епепз. Можда би се приговорило, да се не може на изложени начин тумачити пропис §-а 218/1 к. з. и због тога, што у њему дословно стоји: „Ко чини да се у домаћим или страним јавним исправама, записницима или књигама овери каква неистинита чињеница"... Дакле потребно је да таква чињеница предходно буде оверена у исправи, да би могло бити речи о постојању дела из истог зак. прописа. Али оно: „Ко чнии".,. у почетку текста овога прописа обара и ову претпоставку; јер из истог несумњиво излази, да није потребнода ко што учини, већ само да чини, да се таква неистинита чињеница овери у исправи. Оно „овери" долази после „чини"—дакле: „Ко чини ... да се овери," а не „Ко учини ... да се овери"... Сматрамо дакле, да је законодавац оно „чини" намерно овде употребио у садашњем времену од трајног глагола чинити, а не од тренутног—учинити, баш због тога, што је хтео да казни и она лица, која само чине штогод, да се неистинита чињеница овери у исправи без обзира, да ли је то њихово чињење произвело последицу—оверавање исправе—или не. Према томе, дело од стране оних, који „чине" имало би бити свршено онога момента, када су та чињење