Branič

ПРИКАЗИ

197

завршена од њих у циљу, да се каква неистинита чињеница овери у исправи без обзира на њено оверавање—потврђивање. Можда би се приговорило, да се из текста другог става §-а 218 к. з. може извести закључак, да неистинита чињеница у исправи претходно мора бити оверена, да би могло стојати дело из § 218|1 к. з., јер § 217ЈИ к. з. гласи: „Истом казном казниће се и ко овакву исправу употреби као праву знајући да је неистинита чињеница која је исправом оверена." Дакле истом ће се казном казнити и онај, који употреби такву исправу знајући за њену неисправност. Али како је могао законодавац предвидети исту казну и за онога, који употреби ту исправу, ако не би иста претходно морала постојати—произићи из чињења дотичних—у конкретном случају—„јемаца", дакле бити оверена—издата? По нашем мишљењу, законодавац је у § 218|1 к. з. предвидео, да ће се на тамо предвиђену казну осудити сви, који чине да се овери каква неистинита чињеница у исправи, без обзира да ли је као резултат тога чињења следовало и потврђивање такве исправе или не. На случај да се таква исправа овери и иста умишљајно буде од кога употребљена, казниће се и то лице истом казном као и они, који су чинили да се таква исправа овери. Према томе казни из § 218ј1 к. з. подлежи свако лице, које чини, или учини да се овери каква неистинита чињеница у исправи, или се буде послужило истом, јер је у тексту тога зак. прописа оно „чини" употребљено као нешто трајно,. које обухвата све радње чињења, које у конкретном случају претстављају радње извршења без обзира да ли је само чињено, или и учињено, да као последица тих радњи буде и оверена односна чињеница у исправи. Зато је ваљда законодавац и оставио суду широко поље кретања у погледу одмеравања казне између робије и строгог затвора у овоме пропису; имајући свакако у виду, да треба омогућити суду да може изрећи блажију казну и по врсти и по количини за оне, који само буду чинили, али не и учинили, да се извесна неистинита чињеница овери у јавној исправи, записнику или књизи. Суд је дакле слободан по својој оцени осудити учиниоце дела на казну од седам дана строгог затвора па све до пет година робије—§ 39 к. з. по овом пропису,. а према тежини дела—према томе: да ли су само чинили или и учинили да се овери неистинита чињеница у исправи и према тежини евентуалних последица таквог делања. Сотир В. Трснченик адв. припр.

ПРИКАЗИ Милорад ЗебиЋ : П р е с т а н а к и ликвидација акцијских друш т а в а. Београд, 1935. Издање пишчево. Стр. 303. У времену економског просперитета, пише се о оснивању акционарских друштава. У времену кризе, пише се о престанку и ликвидацији ових друштава. Горња књига г. Зебића јесте израз ове друге потребе и као таква послужила је и послужиће корисно свима онима које ово питање интересује. Она је нужна допуна већег система акцијског права, који је г. Зебић раније отпочео са својом књигом под насловом: Акцијско право и многим чланцима из ове области права, те тако значи изграђивање ове иначе недовољно обрађене правне материје код нас. Систематска излагања г. Зебића карактеришу и ову књигу. Пошто је добро упознат са материјом коју изучава, писац дели сродне групе у више раздела, глава и поднаслова, покушавајући да сваку главу обради као целину. С тога се читалац лако сналази. Писац дели своја излагања на две велике групе: на она о престанку — развргавању акциског друштва и на она о спровођењу развргавања — престанка акциског друштва. И једна и друга група садрже многе поднаслове. То су у првој групи: узроци престанка акциског друштва, општа теориска расматрања о престанку — развргавању акциског друштва, са три главна узрока о престанку: безусловни законски престанак, условни законски престанак и законско развргавање — престанак акциског друштва по одлуци власти. Излагања су потпуњена расматрањима о стечају и спајању акциског друштва са другим акциским друштвом. У другој групи налазимо следеће материје: промена циља и обустава редовног пословања, ликвидација акциског друштва и његово гашење. У додатку налазе се три уредбе и два правилника у вези са изученом материјом.