Branič

ПОСТАНАК СУБЈЕКТИВНИХ ЈАВНИХ ПРАВА

223

Од уставних субјвктивних права треба разлико®ати т. зв. о с н о в н а п р а в а, основна грађанока права, како се јо(ш зову, права слободе, права човека и грађаиина итд. која оу објављена у II одељку Устава (у предратним српским уставима та права су звата „уставна права српских грађа!на"). Као уставно субјективно! право треба обележити само оно субјемтивно! јавно право које проистиче директно из Устава, које има да се реалише непосредно из једне уатавне норме, које је у самој уставној павељи ко1нкрегизирано и индивидуализирано 1 . Остала „основва права" нису „у индивидуалноЈ сфери локализоваиа", да би дирекгно производила субјективна права (изузетак може донекле чинити :с,амо одредба чл. 20 У. по којој се забрањује издаваље сопствених држављана). Из важећег Устава може Се извести једао јеоци|н*о» такво субјективно јавно право, а то је право на п р есто. Извесна лица имају право да, одмах после Краљеве смрти или абдикације, ступе на престо и заузму поло(жај врховног државног органа на осаову прописа (Самог Устава, без икаквог интермедиарног креационог акта. Та лица могу бити само' Краљеви мушки потОмци (синови или унуци), али један међу њима има право' на престо (прворођени син одн. његов син(; ако( је прворо<ђени син умро онда другорођени син итд.). Остали чланови вдадајуће Династије имају] спошбност али не и право да пОстану владаоци. (ч |л1. 37 Устава); оМи имају само пасивну квалификацију за преоТо!. О праву би се могло говорити само онда, ако би остао' свега један члан! Династмје у животу; по чл. 37 Устаеа изгледа, да Народно претставништво! не би могло бирати за Краља лице ван Династије доклегоД има једног мушког члана Династије. Тајј једини члан имао би право на престо, али се ипак не би могао мимоићи његов „избо(р" од стране Народног претставмиштва; то лице не би заузело) престо 1рзо 1иге, већ посме извршеног избора. То> лице има субјективно право да буде изабрано!, али не право да и без избора заузме пресш. Уставно право на престо је чисто субјвктивно! јавно право. Оно је признато 1 једром нормом и може само нормом истог реда да се укине или модифицира. Ван неке! норме и мимо ње оно не постоји; не поетоји, како: каже Г. Јелинек, неко стечено право: ка престо које не би могао правилно! изведен ред преИтолонаслеђа да измени; ниједно' субјективно јавно' право, па н1и ово1, не може да буде изнад правног поретка. На основу Устава постоји и право' на регенство! али само уколико ј;е престолонаследник пунолетан!. Иначе, регенти се именују или бирају. Између уставног прописа и задобивања регентског положаја провлачи се један посебан креациони акт. Без тога акта не може постати намесник лице коуе иије престолодаследннк. Али лице одређено Краљевим актом или избором стиче право да буде признато као намесник одн. санамеснИк Краљевске власти на осмову тога акта одн. избора, који се врше по одредбама Устава. Обичајно право је редак, и све ређи, извор 1 субјективних јавних права. Писани закон, пак, најчешћи је извор. Према стварању субјективних јавних права он стоји ипаК у разноликом одН0!су. Мањи део права може се извести непосредао! из закона,