Branič

ПОСТАНАК СУБЈЕКТИВНИХ ЈАВНИХ ПРАВА

225

Чисти управаи акт појављује се у два вида при засиивањ,у .субјективних јавних права. Једанпут, он је обавезав; други пут са)мо фамултативаи. Обавезан је обично 1 декларативан управни љкг; факулгативан, прави коиститутиван акзт. Кад је управни акт обавезан, субјективна јавно право има свој извор 1 само у закону, али за његово реалисање, за његово працстично оживотворење, , за транаформацију једног апстрактног и виртуелног права у актуелно, потребан је управни акт. Управни амт не производи тада субјамтивно јавно право 1 , али конкретизира и прецизније индиви,дуализира стање всоје је закон поитавио мао основ и као услов субјективног јавног права. Другим речима могла би с|е ситуација овако објасиити: појединац из самог закона (ех 1е^е) стиче субјекЈТивно јавно право одн. захтев на једну управ,ну делатност, на један управни акт, на оснаву мога ће тек бити у стању да стекпе садржину права у питању. Један пример ће то илустровати: државни чиновник стиче после три године •беспрекорне службе у једној групи права на прву периодску повишицу те групе. Али да би добиа сЗе ! - а:с10! ту повишицу, да би примио виша(к принадлежности који претатавља та повишица, мора да је издат један управни акт коуим се утврђује право на повишицу. Баз таквог амта, повишицу је немогуће добити. Државни чиновник не може принудити финансиску управну власт да му изда повишицу плате на аанову закана већ само. на основну управног акта којим се та пОвишица признаје. Напротив, чиновник је у сггању правним средствима принудити надлежну управиу власт да му изда акт о признању повишице (у крајњем Случају тужбом ка управни суд). Доцнијв призната повишица производи дејство ех (ипс, од дана кад су С1е ствкле амолности за каје закон везује стицање права на повишицу, кад су навршене три године службе у групи. Код заснивања неких других субјективних јанних права управни акт делује творачки, закон не одређује сам 'тако индиви. дуализирану и конкретизирану ситуацију ко]а ео грза утиче на стварање права, већ управноу власти препушта да учеатвује при стварању права слободније и невезаније. Она то већином чини у дамену своје диакреционе моћи. Ота формално: ствара управним актам права ех пото (дазволом, концесијом, овлаштењем, уступањем, публицистичким обећањем итд.). Закон само овлашћује на стварање права, омогућује управној власти да их заснива, али без одређенаг управног акта не би та права уапштгге ни посто!Јала. Појединац нема права захтевати ни издавање самога акгвд, а још мање би могао обавезно аспирирати н1а само! право каји би аМт садржао ако тога акта нема. Без управног акта нема тада! субјективног јаввог права. Акт. се истина домоси на основу закогна, али право се не изводи из самог закона већ из управног а!кта; закон је даљи извор одн. основ аубјектив»ог пра1ва а управни акт ближи и непосредни основ. У горњем случају управна власт својим актом само1 констатује, истина ауторитативно, да су се стекле о(колвости законом предвиђеие и да имаЈ да се примени респективна норма, она излаже што за/кон хоће (праналазећи баш прави закон, праву норму). У овом поШвдњем случају управни акт допуњује закон, јер сам^ закон тако хоће.